Мехемед Соколовић

untitled
Enter a caption

Може се рећи да је Мехмед, први везир, онај који царује у Турскојписао је Марино Кавали 1567, никад ниједан министар у овој држави није имао толику власт, а да је то потпуно заслужио својом памећу и разборитошћу.

 

„Овакав везир није запамћен, мислили су на Порти. Он својом природом није насилник, али је немилосрдан у коришћењу силе ако му затреба. Иако за њих, преко својих доушника, тачно зна, он се претвара да не запажа мишљења која га погађају, и самим тим их сузбија и умртвљује.Велико је питање да ли га султан воли (султан Селим II, син Сулејмана Величанственог) као свог најближег сарадника, а он не чини ништа да би му се на уобичајени начин удворио. И поред тога, султан му оставља одрешене руке у свим пословима царства, јер је за кратко време увидео да поред његових способности, које су крупне и разноврсне, поред његове приљежности и запрепашћујушће чиновничке тачности, мирно може уживати у ономе што му је живот дао, пре свега у свом блаженом дремежу.

Везир пркосно настоји на свом истицању: он приграбљухе годишње око милион дуката чистог прихода; саградио је сараје надмоћне лепоте и окружио се дворанима, пажевима, песницима, слугама и робињицама као први велможа Турске. Славу његовог имена разносе неимари широм царства подижући му, одједном, по неколико задужбина; он одржава и негује свој изглед ( и успут крије године), свака реч коју прозбори нађена је са предумишљајем да погоди постављени циљ који мало о види, али који сви наслућују.

У срачунатом напору да се свима наметне истичући свуда сам себе, Соколовић је ипак, сачувао довитљивост довољну да не претера, да непосредно не изазове, да корист не претвори у штету, да с ене оклизне опијен самољубљем.

Бајо Соколовић је у јаничарски подмладак доспео као одрастао дечак, више младић него голобради тић, са сећањем на порекло и породицу заджаним у активном делу свести, он је мењајући се, имао шта да спусти и у оне њене доње пределе одакле, после, долазе подстицаји за поступке с којима се унапред и не рачуна.

Соколовић није постао један од жалосних турских људи без прошлости, преваспитан да служи царству као највернији слуга.

Соколовић је пронашао освоје родитеље, превео их у ислам, за њих се поново везао, затим се широко окружио с својим рођацима, од којих су једни постали истакнути турски бегови а други духовне вође православног народа, и најизад почео изјављивати да потиче од српских деспота.

Док је значајан број високих званичника на Порти или у провинцијској управи Турске, који су почели као млади јаничари, губећи прошлост остајао и без унутрашње чврстине и сређености, са идејом Османског Царства као једином поузданом окосницом, Мехмед – паша је притајено или отворено, располагао оном отпорношћу карактера коју је пре свега морао дуговати одржаном континуитету свог развитка. Поставши, преласком у ислам и јаничарским васпитањем, верни роб султанов, искрен у свој оданости, он је упоредо са тим сачувао у себи и трагове једне друкчије свести која је на првом месту деловала као благовремено нађено поверење у себе, стална прибраност и довитљивост, могућност да се многе ствари, које су други сами собом носили, посматрају са извесне удаљености, хладно и срачунато.

Соколовић није био један од оних ренегата левантског типа који у почетку мисле да својим претварањем друге обмањују, и на крају, преваривши себе, удвоје своју личност до потпуне унутрашње пометње. Али он не улази ни у ред оних достојанственика, вероватно најчешћих у султановој служби, који су потпуно израсли из свог некадашњег бића, и као што клица испразни зрно и одбаци голу љуску, постајали нови људи без порекла, горди као носиоци османске власти, али у својој сржи пометени и збуњени зато што су цело своје биће изједначили са добијеном идејом.

Супротно овим, Соколовић је постао представник, и то најистакнутији, оног типа преобраћеника, који се може сматрати најуспелијим: идеји, због које је преведен у ислам, он није био ништа мање одан од других, а служио јој је сачуваном целовитошћу свог бића, управљеног вољом коју је ослободила свест, обележена поносом и наоружана лукавством, о преживљеном преобаражају.“

(Р.Самарџић, Мехмед Соколовић)

 

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s