Јевреји

Јевреји

 

 

 Светом земљом названа је територија данашњег Израела, тј. Палестина (земља Филистеја), назив који се користи од 13. века пре Хр., када су ту област освојили Филистејци и дали јој име.

Али најстарији библијски назив за ту територију је Ханан. Овај простор је на тромеђи старих континената, био је спона између Месопотамије и Египта, Арабије и Мале Азије, Европе и Африке. Због тога је јеврејски народ током своје историје био стално у центру дешавања светске политике.

Палестина се дели на три области:

1)       Галилеја, северни део (планине Кармил и Тавор, Голанска висораван, Генисарестко језеро)

2)       Самарија, центар ( Гавал и Гаризин )

3)       Јудеја, јужни део (Јудејска висораван са јерусалимом, Маслинском гором)

Дуж Палестине тече река Јордан, испод нивоа мора, извире на планини Хермон, улива се у Мртво море ( лежи на 392 м ниже од Средоземног мора и због великог испаравања има много већу концентрацију соли од других мора; али зато нема биљно-животињски свет ).

Палестина, тј. Ханан је био насељен Хананцима од 3000. г. пре Хр. Прастановници били су Амореји „западњаци“, семитског порекла, затим долазе Арамејци, такође Семити.

Јеврејски праотац, патријарх Аврам, долази у ову земљу око 2000. г. пре Хр. из Месопотамије. Са њим започиње јеврејска историја. На Божји позив он креће из Ура, своје отаџбине и склапа савез са јединим Богом, који су касније поштовали и његов син Исак и унук Јаков, приликом живота у Ханану, верујући у Божје обећање да ће та земља једном бити њихова.

Услед глади која је захватила Ханан, Аврамови потомци, праунуци, синови Јаковљеви, силазе у Египат, у време кад владају Хикси (1700-1580). Присуство Јевреја у Египту забележено је у египатској историји, где служе као робље и граде пирамиде. Из тог тешког положаја изводи их Бог преко Мојсија. Из Египта одлазе око 1250. г. пре Хр., на Синајско полуострво (Арабија), где им се на планини Синај Бог открива и даје 10 заповести и остале религиозно-моралне и друштвене прописе савеза имеђу Бога и Израиља. Због неврества и непослушности, Јевреји лутају пустињом Арабијском 40 год. и коначно улазе, тј. враћају се  у Палестину око 1200. г. под вођством Исуса Навина. Следећа 2 века траје период Судија, управитеља народа, било их је 12, а најпознатији су Гедеон и Самсон. У то доба народ је подељен на 12 племена а свако племе на родове. Јевреји су често ратовали са суседним народима који су на моменте упадали и освајали Ханан. И поред Божје забране, мешају се са тим народима, жене и удају, преузимају њихове обичаје и религију. Заборављају своју веру у једног Бога. Пошто су локални народи имали цареве, Јевреји траже од својих свештеника и пророка да им изаберу владара. То је било у супротности са Божјим налогом, јер је Бог био њихов цар (теократија).

Око 1000. г. пре Хр. изабран је цар, који се сматра месијом, Божјим намесником. Племена су сад веровала да ће се са царем лакше бранити од непријатеља.

То је била велика промена за народ, до тада је једини цар Израиља био Бог. Неки се питају да ли ће цар заузети место Бога, или бити обоготворен, као што се догодило код других народа, постоје и они који се плаше да ће изгубити слободу. После много расправа и оклевања, период царства отпочиње са Саулом. Цар Израиља неће личити на владаре других народа. Остаје човек и он је слуга Божји, дужност му је да служи народу у миру и праведно. Као и сви остали дужан је да поштује закон Божји. Али мало царева се заиста тако понашало.

Највећи јеврејски цар био је Давид, иначе песник, музичар и пророк (написао је већи део Псалама, похвалних песама, улазе у састав Старог завета). За неколико година Давид је учврстио и знатно увећао своје царство. Покорио је суседне земље и заузима Јеруслим („град мира“) који постаје јеврејска престоница, а касније, вековима верски центар јудејства, хришћанства и ислама. У њему Давид зида свој двор на Сиону, највишем месту у граду, а његов син, трећи јеврејски цар, Соломон, (саматра се за најмудријег човека и владара, који је икада живео, писац библијских књига Приче Соломунове, Књига Проповедника и Песма над песмама) подиже велелепни храм, на брду Морији где је по веровању, праотац Аврам хтео да жртвује сина Исака. Изградња храма трајала је 7 год. Соломон предузима велике радове широм земље. Проширује Јерусалим, подиже неколико палата, развија трговину са суседним земљама. Држава се богати а мудрост владарева постаје позната широм света.

После Соломунове смрти, држава Јевреја дели се на два царства: Јуду (јужно) са главним градом Јерусалимом и Израиљ (севрно) са престоницом у Самарији.

Северно царство постојало је нешто више од 2 века (930-722). То је врло буран период, владало је 19 царева, 7 од њих је убијено у бунама и превратима, водили су се ратови са Јудом, Асиријом. У ово немирно доба идолопоклонство је било стално искушење. Клањају се хананским боговима, посебно Валу (феничанско божанство) и Астароти, приносе ими људске жртве. Севрно царство уништила је Асирија 722.г., опсада престонице Самарије трајала је 3 год. Према својим обичајима, Асирци одводе део Јевреја у ропство, а у Израиљ доводе стране народе. Они се мешају са Јеврејима који су остали, тако настају Самарјани. Јужно царство није уништено, али је морало да плаћа Асирији велики порез.

Јужно царство, Јуда (930-587), много је мање од северног, има мање становника и сиромашније је. Насељава га око 300.000 становника, док у Северном царству живи око 800.000 Јевреја. У јуди је земља неплоднија и више пустињска. Ипак, велика источна царства више угрожавају Северно царство (прво на удару), него Јуду. Уређење Јуде је боље, а царска власт стабилнија. Није се догодио ни један преврат од оснивања 930. г., па до освајања Навуходоносора 587. г. Али и овде су цареви често безбожни и огрезли у идолопоклонство. С времена на време јављају се пророци који позивају на реформе и враћање правом Богу. Јуди прети опасност од Асирије а касније и од Вавилона. Навуходоносор осваја Јерусалим 587.г. и то је крај Јуде. Град је опљачкан и сревљен, храм уништен, погубљена је царска породица. У ропство је одведено много народа, 1300 км далеко од Јерусалима, у Вавилон. Изгнаници у Вавилону имају извесну слободу, али обављају тешке послове: граде насипе, зидају, раде у пољу. Али могу себи да подигну куће, раде своје баште, да се окупљају ради учења и молитве. Ипак, страшна питања их муче: Ако је Обећана земља пала у руке идолопоклоницима, да ли је Бог повукао свој благослов? Ако је Храм уништен, да ли је Бог напустио свој народ? Ако је Вавилон поразио Јуду, да ли то значи да је вавилонски бог Мардук моћнији од јеврејског Бога? Ако је тако да ли још увек треба следити побеђеног Бога? Бог храбри свој народ преко пророка Данила и Језекиља.

Вавилон који се сматрао непобедивим, освајају Персијанци 539. г. пре Хр. Становништво које је живело под вавилонским јармом поздравља новог господара читавог истога, цара Кира, као ослободиоца. Он 536. г. објављује чувени едикт којим изгнаним Јеврејима допушта да се врате у Јерусалим и обнове храм. Даје им новац и наређује да им се врате предмети раније опљачкани и одузети. Две године по повратку у Јерусалим, изгнаници су започели обнову храма. Велике проблеме им праве самарјани и градња је често ометана и стопирана. Храм је обанављан у периоду од 534-516. г. Обнова града Јерусалима трајала је читав век, била је велика оскудица и сиромаштво народа.

После повратка из Вавилона, Јевреји су под влашћу Персијанаца. Персијски цар редовно шаље надзорнике да провери како функционише локално уређење. Најважнији управник Јуде у овом периоду је Јездра, Јеврејин који је био царски службеник, али и јеврески свештеник и књижевник, јако добро познаје јеврејски закон. Са свим овлашћењима која је добио од цара, долази у Јуду и затиче тешко стање у народу: идолопоклонство, социјалне неправде и сиромаштво. Спроводи реформе и поново враћа народ истини о једном Богу. Забрањује бракове са другим народима. Јевреји се тако затварају у себе, иду у другу крајност: сви остали су незнабожци, нечисти народи  с којима се не треба мешати, ни у каквом случају а Бог брине само о Јеврејима.

Александар Македонски 332. г. пре Христа осваја Персијско царство, Палестина мења господара.Након Александрове смрти, његови генерали деле империју на три царства: Египат, Сирију и Грчку. Мала Јудеја и Јерусалим су прво прикључени Египту, а затим 198. г. Сирији.

Током овог периода јеврејски народ доживео је значајне промене. У све већем броју Јевреји одлазе из своје земље и насељавају се свуда по свету: у Сирији, Грчкој, Малој Азији све до обала Црног мора, Египту. Највише их је било у Египту у граду Александрији. Остају посвећени својој вери, граде синагоге у којима се окупљају ради молитве и проучавања Закона. О великим празницима одлазе на ходочашћа у Јерусалим.

Јеврејска заједница у Јерусалиму наставља да живи око храма, али подељена. Неки Јевреји су прихватили грчке обичаје, језик, начин живота и напустили јеврејски стил живота. Други, који се називају ревноснима, одбијају све што није јеврејско јер у томе виде опасност за своју веру. Напетост између ове две струје расте  и чести су сукоби.

63. г. пре Христа Сирију освајају Римљани, њихов војсковођа Помпеј руши Јерусалим, а јеврејска земља постаје римска провинција. Неприкосновени владар Палестине, као римски намесник, постаје Ирод Велики (37-4). Град и народ улазе у период великих промена. Јерусалим ускоро добија изгред грчког града, са позориштима, амфитеатрима, хиподромом, борбама гладијатора у част римског цара Августа. Да би придобио наклоност народа, Ирод одлучује да обнови храм (20-9 г. пре Хр) и врати му раскош из времена Соломона, и заиста је био величанствен, сматран у то доба за једно од чуда средоземног света. После Иродове смрти земљом владају његови синови и унуци, све док није избио устанак против Рима 66.г после Хр, који је сурово угушен 70. г. а град Јерусалим попаљен, храм срушен. Палестина је стављена под директну управу Рима а Јевреји расејани по римском царству с забраном враћања у Палестину.

 

– Многа имена за само један народ:

 

1) прво Јевреји, („ човек који хода“), док су још номади, после изласка из Египта, пре доласка у Ханан око 1200. г. пре Хр.

2) потом Израиљ, („Бог је силан“), име од праоца Јакова, а затим и име народа после насељавања у Ханану до вавилонског ропства.

3) на крају Јудеји, ( „славити, прославити“ ) после вавилонског ропства.

Израиљски народ себе сматра народом другачијим од осталих, верује да га је бог изабрао да би објавио истину о једном правом Богу, свим народима на свету.

Историја Израиља почиње изласком из египта, а затим је Бог са својим народом склопио савез, дао му законе и научио га како праведно и братски да живи. Дао му је земљу, валада њиме преко судија а затим и преко царева. Води га уз помоћ пророка, васпитава уз помоћ мудраца.

 

Језик и писмо

 

Стари Јевреји говорили су семитским језиком, хебрејским, који се писао здесна налево и који је имао живописна слова која су касније уступила место алфабетском писму другог семитског језика, арамејског ( народни језик којим се говорило у новозаветно време ).[1] Јевреји у дијаспори углавном су задржали хебрејски као језик молитви и учења. Данас, у Израелу он је поново постао језик свакодневног говора. Хебрејски језик је једна од грана велике породице семитских језика, којим су говорили у Месопотамији, Сирији, Палестини и Арабији. Веома је сродан језицима којима су говорили стари Хананејци, Феничани и Сиријци. Једно занимљиво обележје јеврејског и свих семитских језика огледа се у томе што већина основних речи садржи три консонанта ( јеврејски језик из библијских времена састојао се само од сугласника ). Касније, додати су вокали, у настојању да се сачува знање о томе како се тим језиком говорило.[2]

Хебрејска азбука има 22 слова и сви су сугласници. Тек почетком средњег века развијен је систем од тачки и цртица, за представљање самогласника. Они се користе кад је неопходно, али хебрејски се и даље углавном пише и штампа без самогласника.

Двадесет два сугласника врше улогу и бројева и слова, с тим што првих 10 представљају бројеве од 1 до 10, а наредних осам, од 20 до 90, а последња четири од 100 до 400.[3] Овај за нас компликован систем, није довољан, већ ко жели да упозна јеврејски језик, мора знати и богати речник хебрејских израза за јеврејске религијске појмове и обичаје, инситуције, свете књиге и ритуалне предмете!

 

 


[1] Bible Commentaru, срт.1

[2] исто

[3] Д.Голдберг, Јевреји, стр.9

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s