Како верници широм планете прослављају Васкрсење. Гледајући ове екстремне обичаје, питам се: да ли је хришћанство постало култ!? Односно колико паганства има у данашњим верницима!

www.guardian.co.uk

Christians across the world have taken part in re-enactments, processions and services to mark Good Friday

Дан сећања на бомбардовање Народне бибилотеке 6. априла 1941. године

Дан сећања на разарање Народне библиотеке Србије 6. априла 1941. године
,,Повратак књиге на Косанчићев венац“

06.04.2012. у 11 h
Косанчићев венац

Позивница за 6.април

Народна библиотека Србије обележиће 6. априла 2012. године богатим и разноврсним програмом Дан сећања на разарање српске националне библиотеке до кога је дошло на тај дан 1941. године.

6. априла 2012. године у 11 часова, у оквиру локалитета на Косанчићевом венцу у Београду, на коме се до почетка Другог светског рата налазило здање Народне библиотеке Србије, биће одржана централна манифестација током које ће бити представљена акција под називом “Повратак књиге на Косанчићев венац”.

Церемонију ће, у присуству великог броја званица, чланова дипломатског кора, представника Града Београда и београдских општина, бројних институција културе, просвете и науке, као и грађана, предводити министар културе, информисања и информационог друштва Предраг Марковић.

Након поздравног обраћања вршиоца дужности управника Народне библиотеке Србије Дејана Ристића и беседе књижевника Александра Гаталице сви окупљени биће позвани да по једну књигу, коју су понели са собом, поставе у оквиру локалитета некадашње Народне библиотеке Србије.

Све књиге, које ће бити прикупљене на тај начин, намењене су библиотеци у Куршумлији.
Народна библиотека Србије изражава захвалност бројним органима власти, амбасадама, институцијама и грађанима који су најавили своје учешће у кампањи “Повратак књиге на Косанчићев венац”.
Истовремено, Народна библиотека Србије упућује и обнавља позив свим грађанима да се тада окупе на Косанчићевом венцу и доношењем књиге заједнички подсете на ненадокнадиво страдање националнe културне баштине.

У уметничком делу програма учествују солисти Филхармоније младих “Борислав Пашћан” Петар Стевановић, Андрија Гавриловић, Милица Будимиров, Николас Стивенс и Милош Будимиров.

6. априла 2012. године у 12.30 часова, у здању Народне библиотеке Србије на Светосавском платоу, биће одржана конференција за медије на којој ће бити представљен први том капиталног издања “Српска библиографија периодике 1768-2005.” Ово изузетно дело представиће проф. др Душан Иванић, мр Здравка Радуловић, мр Драган Пурешић и Ратко Марковић.

Истог дана, у 13 часова, у амфитеатру националне библиотеке биће одржано предавање др Ирене Шпадијер о рукопису “Зборник српских житија”.

У питању је веома вредан рукопис, настао у 14. веку од стране таха монаха Марка, који истовремено представља једину књигу која није страдала 6. априла 1941. године.

У жељи да јавности пружи прилику да види овај изузетан споменик српске средњовековне културе који се чува у трезору националне библиотеке, управа Народне библиотеке Србије определила се да наведено дело буде изложено 6. априла од 12 до 20 часова у специјалној комори која ће бити постављена у холу Централне читаонице.

Програм обележавања Дана сећања на разарање Народне библиотеке Србије биће настављен у 14 часова у амфитеатру националне библиотеке када ће бити представљена монографија “Свакодневни живот под окупацијом 1941-1944.” коју су приредили историчари Душан Никодијевић (Народна библиотека Србије) и Наташа Милићевић (Институт за новију историју Србије).

Поред аутора, о књизи ће говорити вршилац дужности управника Народне библиотеке Србије Дејан Ристић, директор Института за новију историју Србије др Момчило Митровић, проф. др Љубодраг Димић, доц. др Мира Радојевић и др Коста Николић.

На самом почетку промоције књиге биће одржана свечаност потписивања Протокола о сарадњи Народне библиотеке Србије и Матице српске у Црној Гори. Протокол о сарадњи потписаће вршилац дужности управника Народне библиотеке Србије Дејан Ристић и председник Управног одбора Матице српске у Црног Гори Блажо Паповић.

У наставку програма обележавања Дана сећања, у 17 часова у амфитеатру Народне библиотеке Србије биће представљен пројекат “Serbia Forum” који се реализује у сарадњи са Математичким институтом Српске академије наука и уметности (САНУ). Пројекат ће представити директор Института др Зоран Марковић. Том приликом биће представљен и пројекат “Digital Mathematics Library” који такође реализује Институт.

Програм обележавања Дана сећања на разарање Народне библиотеке Србије 6. априла 1941. године биће завршен концертом Српско-јеврејског певачког друштва чији је почетак предвиђен за 20 часова.
Програм обележавања Дана сећања на разарање Народне библиотеке Србије биће настављен у 14 часова у амфитеатру националне библиотеке када ће бити представљена монографија „Свакодневни живот под окупацијом 1941-1944.“ коју су приредили историчари Душан Никодијевић (Народна библиотека Србије) и Наташа Милићевић (Институт за новију историју Србије).

Поред аутора, о књизи ће говорити вршилац дужности управника Народне библиотеке Србије Дејан Ристић, директор Института за новију историју Србије др Момчило Митровић, проф. др Љубодраг Димић, доц. др Мира Радојевић и др Коста Николић.

На самом почетку промоције књиге биће одржана свечаност потписивања Протокола о сарадњи Народне библиотеке Србије и Матице српске у Црној Гори. Протокол о сарадњи потписаће вршилац дужности управника Народне библиотеке Србије Дејан Ристић и председник Управног одбора Матице српске у Црног Гори Блажо Паповић.

Програм обележавања Дана сећања на разарање Народне библиотеке Србије 6. априла 1941. године биће завршен концертом Српско-јеврејског певачког друштва чији је почетак предвиђен за 20 часова.

Стара зграда Народне библиотеке Србије

Срби – таоци својих заблуда

Таоци својих заблуда

 Josip Broz govori na posleratnoj paradiАутор: Чедомир Антић

(Јосип Броз говори на послератној паради)

Од Србије остао само српски народ. Границе одређене супротно историји и разуму. Условљена свака одлука Београда

Србија је после великих губитака и штете у ратовима престала да постоји као политички ентитет. Остао је само српски народ, недовољно политички интегрисан, који је чинио једва 40 одсто становништва нове државе и био њен једини безусловни заточник и заточеник. Када је у августу 1939. споразумом Цветковић-Мачек створена Бановина Хрватска, у којој су уједињене све области у Краљевини у којима су већински живели Хрвати, отворено је и питање стварања јединствене српске федералне јединице. До избијања Другог светског рата то није учињено, а владајући српски политичари прихватили су да већински српске области северне Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Посавине и западног Срема припадну Хрватској.

Победом комуниста границе су одређене недемократски, често супротно историји и здравом разуму. У Србији, ипак, за разлику од других, није постојао организован политички покрет који би тражио ревизију ових граница.

Стање се променило почетком осамдесетих година. Разлози су били многобројни. Један од најзначајнијих било је питање еволуције југословенског федерализма. После обрачуна с Ранковићем, Југославија је пошла путем конфедерализације. Устав из фебруара 1974. године не само да је претворио републике у суверене државе, већ је и Републику Србију лишио државности. Наиме, за разлику од других република, она је имала две аутономне покрајине, које су и саме биле конститутивни чиниоци федерације. Као такве, оне су имале толики утицај на средишње власти у Србији да ове без њиховог пристанка нису могле да функционишу, док саме нису имале овлашћења над својим покрајинама.

Периодични немири и прогон српског становништва у САП Косово довели су до раста незадовољства и експлозије истинског национализма у Србији.Циљ воЂства југословенских комуниста постао је после 1986. изједначавање Србије са осталим републикама. После тријумфа Слободана Милошевића у септембру 1987, идеју једнакости заменила је мисао о превласти. У вођству српских комуниста сазрела је идеја да последњем гаранту политичког јединства земље – Савезу комуниста Југославије, буде наметнут неприкосновени вођа, нови Броз. Пошто је успео да збаци руководства у Војводини, на Косову, у Црној Гори, и за себе придобије армијски врх, Милошевић је очекивао да стекне већину и у партији.

Идеја Велике Србије била је заувек мртва из три разлога. Током седамдесетогодишњег постојања југословенских држава дошло је до великих померања српског становништва ка територији данашње Србије и према Београду. После геноцида, колонизације у Војводину и нових економских сеоба, Срби у Хрватској пали су до 1981. на половину удела у становништву које су чинили 1912. године. При том је половина преосталог српског становништва у овој републици живела у великим градовима Хрватске као мањинско становништво. У Босни су крајем шездесетих година прошлог века Срби престали да буду највећа национална заједница. У Републици Србији 1991. живело је 75 одсто балканских Срба.

Други разлог био је у вези с великим силама. Баш као што су 1918. у источној Европи настајале само унитарне државе, тако су се седамдесет година касније све федеративне државе распале. С добровољним распадом Совјетског Савеза, који није пратила промена граница совјетских република, таква могућност затворена је и на Балкану.

Трећи разлог је културолошке природе. Вукова реформа привукла је српској идеји, коју је оличавала мала и сиромашна аутономна Србија, велики број припадника других народа. Замисао да су сви штокавци Срби није била само великосрпска фантазија. Од Матије Бана и Меде Пуцића, до Пере Будманија и Нике Бартуловића, стотине интелектуалаца и политичара били су привржени српској државној идеји, иако нису били православци. Сматра се да је више од четири стотине припадника дубровачког патрицијата током 20. века за себе тврдило да су Срби католици.

Уместо да окупи штокавце, српство је током југословенског експеримента изгубило ијекавце. Изузетак су чинили Срби у Босни, који су током деведесетих година желели да њихове земље буду присаједињене Србији, али је и том приликом тадашњи председник Републике Српске, Радован Караџић, издао декрет којим је одређено да званично наречје у Републици Српској буде екавица.Тако је затворен пун круг. Један историјски процес био је завршен. Идеја Велике Србије остала је неостварена.

СВЕТИЊЕ И ГРОБНИЦЕ

Скоро све опозиционе странке у почетку су тврдиле како је стварање јединствене српске државе алтернатива Југославији. Српски покрет обнове залагао се за стварање државе чије су границе на југу светиње (на Косову и у Македонији), а на западу масовне гробнице (Јасеновац и Јадовно).

Демократска странка предлагала је у свом програму још 1997. “уједињење српских земаља”. Пошто се српски народ у Хрватској и Босни и Херцеговини противио отцепљењу ових република, за тренутак се чинило да је са стварањем Српске Крајине и Српске створена велика српска држава (од Врања до Петриње и од Вуковара до Бара).

Извор: Вечерње новости

Југославија или ништа!

Југославија или ништа

 Naslovna strana četničke "Velike Srbije"Аутор: Чедомир Антић

(Насловна страна четничке “Велике Србије”)

Србија није имала јасан национални програм. Радикали хтели државу по угледу на Немачку. Циљ излазак на море и граница са Грчком

Економски разлози били су веома значајни за формирање идеје о “Великој Србији” и Југославији. Београд, престоница Србије, чије је ослобађање трајало пуне шездесет и три године (од 1804. до 1867), налазио се на самој граници с Аустроугарском, на домету непријатељске артиљерије, ограничен зловољом суседа.

Крајем 19. века, у време када је привредна слобода зависила од снаге и величине државе и њеног приступа отвореном мору, Србија и Швајцарска биле су једине две европске државе које нису излазиле на обалу мора. Гарашанин је тврдио да ће се Србија, уколико остане у положају у ком се налазила средином 19. века, као у неком котлу постепено скувати приклештена између моћних и непријатељски настројених великих сила.

Доласком радикала на власт, после 1903. године, обновљени су напори на стварању балканског савеза и уједињења Југословена. Радикали, раније заговорници заједничке државе с Бугарском, који су у време Српскобугарског рата из 1885. сакупљали добровољце против режима краља Милана, тешко су напуштали замисао о стварању велике јужнословенске државе од Алпа до Црног мора. Тек немогућност да се постигне споразум с Бугарском и Други балкански рат, у ком је судбина вардарске Македоније решена у корист Србије, окренули су их у потпуности ка Западу.

Радикали су сматрали да би Југословени могли да створе велику јединствену државу по угледу на Немачку и Италију. Дужност Србије требало је да буде да изврши улогу Пијемонта или Пруске. Творци српске спољне политике веровали су у народно јединство и неминовност стапања “три племена” – Срба, Хрвата и Словенаца – у једну нацију. Алтернатива стварању Југославије није узимана озбиљно у обзир. “Велика Србија” и Југославија, за творце српске политике, али и за европске дипломате, биле су исто, баш као што су Велика Пруска и Друго немачко царство били различити само у семантичком погледу.

Уочи балканских ратова Србија је као своје циљеве на југу истакла ослобођење Косова и Вардарске долине. Економски, ови циљеви могу се свести на излазак на Јадранско море и успоставу заједничке границе с Грчком.

Ипак, до избијања Првог светског рата Србија није сачинила јасан национални програм. Само неки спољнополитички потези указивали су на припрему Србије за уједињење југословенских земаља. Тако је 1914. године, само годину дана пошто су Србија и Црна Гора добиле заједничку границу, започео процес уједињења две државе.

Почетком 1914. довршени су и преговори о конкордату између Ватикана и Краљевине Србије. Занимљиво, преговоре је водио аустроугарски држављанин, католик Лујо Бакотић.Почетком Првог светског рата, Нишком декларацијом из децембра 1914. Скупштина Србије одредила је и, што је било неуобичајено, објавила, државне ратне циљеве. Краљевина Србија, којој су 1913. присаједињени Косово и Македонија, требало је да се уједини са Србима, Хрватима и Словенцима из Аустроугарске. Границе нове државе прецизно је одредио познати географ и антрополог Јован Цвијић. Оквирно, оне су од реке Муреша у Банату ишле на северозапад до Баје, а одатле Дравом до Клагенфурта и Соче.

До 1918. године, под притисцима да уступи део Македоније Бугарској, српска влада је одбијала сваки споразум којим би Аустроугарска била сачувана, југословенско питање затворено, а створена “Велика Србија”. У септембру 1915. године, уочи Аустронемачке офанзиве на Србију и ступања Бугарске у рат, савезници су за уступке Србије били спремни да јој обећају стварање “Велике Србије”: државе којој би били присаједињени Бачка, Славонија, Босна, Херцеговина, Далмација до Сплита и приморје до Конавала и од Улциња до Љеша. Напослетку, Србији је у изглед стављено и уједињење с тако у потпуности територијално окруженом Црном Гором.

Српска влада је упорно одбијала било какво решење осим уједињења свих Југословена. Једина недоумица, која је постала очигледна тек у другој половини рата, било је питање унутрашњег уређења будуће државе. После изласка Русије из рата, Србија је изгубила моћну заштитницу. Одатле спремност њене владе да попусти захтевима емигрантског Југословенског одбора. Крфском декларацијом из 1917. договорено је да уједињена југословенска држава буде монархија под династијом Карађорђевића, али да традиционалне области задрже извесни степен аутономије.

Ипак, 1918, у време таласа комунистичких револуција широм источне Европе и потпуног колапса државне власти у југословенским земљама Аустроугарске, око Немачке и Совјетског Савеза створен је појас унитарних држава. Поред великих сила, и званична Србија била је и даље наклоњена централистичком уређењу будуће државе.

Ако је “Велика Србија” икада била близу остварења, било је то крајем новембра 1918. године. У очекивању уједињења, Велика скупштина Војводине и Велика народна скупштина Краљевине Црне Горе прогласиле су непосредно уједињење с Краљевином Србијом. И народна већа широм Босне и Херцеговине најавила су самостално присаједињење. Ипак, званична Србија није охрабривала овакве одлуке.

АМПУТАЦИЈА ДРЖАВЕ

Непотврђена анегдота говори да је један од заговорника централистичког уређења и први човек Самосталне демократске странке Светозар Прибичевић, у разговору с краљем Александром 1928. године, спречио ампутацију делова Хрватске (приближно на линији Карлобаг-Карловац-Огулин-Сисак-Вировитица), аргументом који је до данас постао кредо политике Србије: ”Величанство”, наводно је рекао, “ви бисте били први владар који покушава да смањи, уместо да гледа да повећа своју државу!”

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Јевреји

Јевреји

 

 

 Светом земљом названа је територија данашњег Израела, тј. Палестина (земља Филистеја), назив који се користи од 13. века пре Хр., када су ту област освојили Филистејци и дали јој име.

Али најстарији библијски назив за ту територију је Ханан. Овај простор је на тромеђи старих континената, био је спона између Месопотамије и Египта, Арабије и Мале Азије, Европе и Африке. Због тога је јеврејски народ током своје историје био стално у центру дешавања светске политике.

Палестина се дели на три области:

1)       Галилеја, северни део (планине Кармил и Тавор, Голанска висораван, Генисарестко језеро)

2)       Самарија, центар ( Гавал и Гаризин )

3)       Јудеја, јужни део (Јудејска висораван са јерусалимом, Маслинском гором)

Дуж Палестине тече река Јордан, испод нивоа мора, извире на планини Хермон, улива се у Мртво море ( лежи на 392 м ниже од Средоземног мора и због великог испаравања има много већу концентрацију соли од других мора; али зато нема биљно-животињски свет ).

Палестина, тј. Ханан је био насељен Хананцима од 3000. г. пре Хр. Прастановници били су Амореји „западњаци“, семитског порекла, затим долазе Арамејци, такође Семити.

Јеврејски праотац, патријарх Аврам, долази у ову земљу око 2000. г. пре Хр. из Месопотамије. Са њим започиње јеврејска историја. На Божји позив он креће из Ура, своје отаџбине и склапа савез са јединим Богом, који су касније поштовали и његов син Исак и унук Јаков, приликом живота у Ханану, верујући у Божје обећање да ће та земља једном бити њихова.

Услед глади која је захватила Ханан, Аврамови потомци, праунуци, синови Јаковљеви, силазе у Египат, у време кад владају Хикси (1700-1580). Присуство Јевреја у Египту забележено је у египатској историји, где служе као робље и граде пирамиде. Из тог тешког положаја изводи их Бог преко Мојсија. Из Египта одлазе око 1250. г. пре Хр., на Синајско полуострво (Арабија), где им се на планини Синај Бог открива и даје 10 заповести и остале религиозно-моралне и друштвене прописе савеза имеђу Бога и Израиља. Због неврества и непослушности, Јевреји лутају пустињом Арабијском 40 год. и коначно улазе, тј. враћају се  у Палестину око 1200. г. под вођством Исуса Навина. Следећа 2 века траје период Судија, управитеља народа, било их је 12, а најпознатији су Гедеон и Самсон. У то доба народ је подељен на 12 племена а свако племе на родове. Јевреји су често ратовали са суседним народима који су на моменте упадали и освајали Ханан. И поред Божје забране, мешају се са тим народима, жене и удају, преузимају њихове обичаје и религију. Заборављају своју веру у једног Бога. Пошто су локални народи имали цареве, Јевреји траже од својих свештеника и пророка да им изаберу владара. То је било у супротности са Божјим налогом, јер је Бог био њихов цар (теократија).

Око 1000. г. пре Хр. изабран је цар, који се сматра месијом, Божјим намесником. Племена су сад веровала да ће се са царем лакше бранити од непријатеља.

То је била велика промена за народ, до тада је једини цар Израиља био Бог. Неки се питају да ли ће цар заузети место Бога, или бити обоготворен, као што се догодило код других народа, постоје и они који се плаше да ће изгубити слободу. После много расправа и оклевања, период царства отпочиње са Саулом. Цар Израиља неће личити на владаре других народа. Остаје човек и он је слуга Божји, дужност му је да служи народу у миру и праведно. Као и сви остали дужан је да поштује закон Божји. Али мало царева се заиста тако понашало.

Највећи јеврејски цар био је Давид, иначе песник, музичар и пророк (написао је већи део Псалама, похвалних песама, улазе у састав Старог завета). За неколико година Давид је учврстио и знатно увећао своје царство. Покорио је суседне земље и заузима Јеруслим („град мира“) који постаје јеврејска престоница, а касније, вековима верски центар јудејства, хришћанства и ислама. У њему Давид зида свој двор на Сиону, највишем месту у граду, а његов син, трећи јеврејски цар, Соломон, (саматра се за најмудријег човека и владара, који је икада живео, писац библијских књига Приче Соломунове, Књига Проповедника и Песма над песмама) подиже велелепни храм, на брду Морији где је по веровању, праотац Аврам хтео да жртвује сина Исака. Изградња храма трајала је 7 год. Соломон предузима велике радове широм земље. Проширује Јерусалим, подиже неколико палата, развија трговину са суседним земљама. Држава се богати а мудрост владарева постаје позната широм света.

После Соломунове смрти, држава Јевреја дели се на два царства: Јуду (јужно) са главним градом Јерусалимом и Израиљ (севрно) са престоницом у Самарији.

Северно царство постојало је нешто више од 2 века (930-722). То је врло буран период, владало је 19 царева, 7 од њих је убијено у бунама и превратима, водили су се ратови са Јудом, Асиријом. У ово немирно доба идолопоклонство је било стално искушење. Клањају се хананским боговима, посебно Валу (феничанско божанство) и Астароти, приносе ими људске жртве. Севрно царство уништила је Асирија 722.г., опсада престонице Самарије трајала је 3 год. Према својим обичајима, Асирци одводе део Јевреја у ропство, а у Израиљ доводе стране народе. Они се мешају са Јеврејима који су остали, тако настају Самарјани. Јужно царство није уништено, али је морало да плаћа Асирији велики порез.

Јужно царство, Јуда (930-587), много је мање од северног, има мање становника и сиромашније је. Насељава га око 300.000 становника, док у Северном царству живи око 800.000 Јевреја. У јуди је земља неплоднија и више пустињска. Ипак, велика источна царства више угрожавају Северно царство (прво на удару), него Јуду. Уређење Јуде је боље, а царска власт стабилнија. Није се догодио ни један преврат од оснивања 930. г., па до освајања Навуходоносора 587. г. Али и овде су цареви често безбожни и огрезли у идолопоклонство. С времена на време јављају се пророци који позивају на реформе и враћање правом Богу. Јуди прети опасност од Асирије а касније и од Вавилона. Навуходоносор осваја Јерусалим 587.г. и то је крај Јуде. Град је опљачкан и сревљен, храм уништен, погубљена је царска породица. У ропство је одведено много народа, 1300 км далеко од Јерусалима, у Вавилон. Изгнаници у Вавилону имају извесну слободу, али обављају тешке послове: граде насипе, зидају, раде у пољу. Али могу себи да подигну куће, раде своје баште, да се окупљају ради учења и молитве. Ипак, страшна питања их муче: Ако је Обећана земља пала у руке идолопоклоницима, да ли је Бог повукао свој благослов? Ако је Храм уништен, да ли је Бог напустио свој народ? Ако је Вавилон поразио Јуду, да ли то значи да је вавилонски бог Мардук моћнији од јеврејског Бога? Ако је тако да ли још увек треба следити побеђеног Бога? Бог храбри свој народ преко пророка Данила и Језекиља.

Вавилон који се сматрао непобедивим, освајају Персијанци 539. г. пре Хр. Становништво које је живело под вавилонским јармом поздравља новог господара читавог истога, цара Кира, као ослободиоца. Он 536. г. објављује чувени едикт којим изгнаним Јеврејима допушта да се врате у Јерусалим и обнове храм. Даје им новац и наређује да им се врате предмети раније опљачкани и одузети. Две године по повратку у Јерусалим, изгнаници су започели обнову храма. Велике проблеме им праве самарјани и градња је често ометана и стопирана. Храм је обанављан у периоду од 534-516. г. Обнова града Јерусалима трајала је читав век, била је велика оскудица и сиромаштво народа.

После повратка из Вавилона, Јевреји су под влашћу Персијанаца. Персијски цар редовно шаље надзорнике да провери како функционише локално уређење. Најважнији управник Јуде у овом периоду је Јездра, Јеврејин који је био царски службеник, али и јеврески свештеник и књижевник, јако добро познаје јеврејски закон. Са свим овлашћењима која је добио од цара, долази у Јуду и затиче тешко стање у народу: идолопоклонство, социјалне неправде и сиромаштво. Спроводи реформе и поново враћа народ истини о једном Богу. Забрањује бракове са другим народима. Јевреји се тако затварају у себе, иду у другу крајност: сви остали су незнабожци, нечисти народи  с којима се не треба мешати, ни у каквом случају а Бог брине само о Јеврејима.

Александар Македонски 332. г. пре Христа осваја Персијско царство, Палестина мења господара.Након Александрове смрти, његови генерали деле империју на три царства: Египат, Сирију и Грчку. Мала Јудеја и Јерусалим су прво прикључени Египту, а затим 198. г. Сирији.

Током овог периода јеврејски народ доживео је значајне промене. У све већем броју Јевреји одлазе из своје земље и насељавају се свуда по свету: у Сирији, Грчкој, Малој Азији све до обала Црног мора, Египту. Највише их је било у Египту у граду Александрији. Остају посвећени својој вери, граде синагоге у којима се окупљају ради молитве и проучавања Закона. О великим празницима одлазе на ходочашћа у Јерусалим.

Јеврејска заједница у Јерусалиму наставља да живи око храма, али подељена. Неки Јевреји су прихватили грчке обичаје, језик, начин живота и напустили јеврејски стил живота. Други, који се називају ревноснима, одбијају све што није јеврејско јер у томе виде опасност за своју веру. Напетост између ове две струје расте  и чести су сукоби.

63. г. пре Христа Сирију освајају Римљани, њихов војсковођа Помпеј руши Јерусалим, а јеврејска земља постаје римска провинција. Неприкосновени владар Палестине, као римски намесник, постаје Ирод Велики (37-4). Град и народ улазе у период великих промена. Јерусалим ускоро добија изгред грчког града, са позориштима, амфитеатрима, хиподромом, борбама гладијатора у част римског цара Августа. Да би придобио наклоност народа, Ирод одлучује да обнови храм (20-9 г. пре Хр) и врати му раскош из времена Соломона, и заиста је био величанствен, сматран у то доба за једно од чуда средоземног света. После Иродове смрти земљом владају његови синови и унуци, све док није избио устанак против Рима 66.г после Хр, који је сурово угушен 70. г. а град Јерусалим попаљен, храм срушен. Палестина је стављена под директну управу Рима а Јевреји расејани по римском царству с забраном враћања у Палестину.

 

– Многа имена за само један народ:

 

1) прво Јевреји, („ човек који хода“), док су још номади, после изласка из Египта, пре доласка у Ханан око 1200. г. пре Хр.

2) потом Израиљ, („Бог је силан“), име од праоца Јакова, а затим и име народа после насељавања у Ханану до вавилонског ропства.

3) на крају Јудеји, ( „славити, прославити“ ) после вавилонског ропства.

Израиљски народ себе сматра народом другачијим од осталих, верује да га је бог изабрао да би објавио истину о једном правом Богу, свим народима на свету.

Историја Израиља почиње изласком из египта, а затим је Бог са својим народом склопио савез, дао му законе и научио га како праведно и братски да живи. Дао му је земљу, валада њиме преко судија а затим и преко царева. Води га уз помоћ пророка, васпитава уз помоћ мудраца.

 

Језик и писмо

 

Стари Јевреји говорили су семитским језиком, хебрејским, који се писао здесна налево и који је имао живописна слова која су касније уступила место алфабетском писму другог семитског језика, арамејског ( народни језик којим се говорило у новозаветно време ).[1] Јевреји у дијаспори углавном су задржали хебрејски као језик молитви и учења. Данас, у Израелу он је поново постао језик свакодневног говора. Хебрејски језик је једна од грана велике породице семитских језика, којим су говорили у Месопотамији, Сирији, Палестини и Арабији. Веома је сродан језицима којима су говорили стари Хананејци, Феничани и Сиријци. Једно занимљиво обележје јеврејског и свих семитских језика огледа се у томе што већина основних речи садржи три консонанта ( јеврејски језик из библијских времена састојао се само од сугласника ). Касније, додати су вокали, у настојању да се сачува знање о томе како се тим језиком говорило.[2]

Хебрејска азбука има 22 слова и сви су сугласници. Тек почетком средњег века развијен је систем од тачки и цртица, за представљање самогласника. Они се користе кад је неопходно, али хебрејски се и даље углавном пише и штампа без самогласника.

Двадесет два сугласника врше улогу и бројева и слова, с тим што првих 10 представљају бројеве од 1 до 10, а наредних осам, од 20 до 90, а последња четири од 100 до 400.[3] Овај за нас компликован систем, није довољан, већ ко жели да упозна јеврејски језик, мора знати и богати речник хебрејских израза за јеврејске религијске појмове и обичаје, инситуције, свете књиге и ритуалне предмете!

 

 


[1] Bible Commentaru, срт.1

[2] исто

[3] Д.Голдберг, Јевреји, стр.9