Историја реформације у Француској – Хугеноти

Значај 16 века,  у даљем развоју човечанства :

–          нова култура : хуманизам и ренесанса, време великих научника и уметника. Никола Коперник, Галилејо Галилеј, Микеланђело, Рафаело, Да Винчи, Каравађо, Тицијан, Шекспир.

–          Развој капитализма и буржоазије

–          Велика географска открића

–          Нагли прираштај 1500. г. око 85 милиона а 1600. г.око 100 милиона људи

–          Реформација и противреформација

–          Апсолутна монархија

Ренесанса уводи на сцену индувидуалност и нагло ослобађање човека од црквених стега. Реформација је нарушила верско јединство Европе, изразито обележје средњег века и ослaбила Цркву, главни инструмент средњовековног друштва. Снажећи монархе на рачун црквених стега, реформација је убрзала раст модерне, световне и централизоване државе. У католичким државама, ослабљена црква није била вољна да изазива краљеве, чија им је подршка била потребнија него икада. Ово потчињавање клерикалне власти омогућило је краљевима да израде снажне централистичке државе.

Реформација је унапредила идеју о једнакости људи. У својој побуни против црквенних власти,  протестанти су успоставили примат приватног суда и савест појединаца. Тако се уобличио нов и изразито модеран Европљанин који је имао поверења у сопствени суд и није се плашио да се одупре власти.

Тако је дошло до развоја капиталистичког духа,  који лежи у основи модерног привредног живота. Протестанти су веровали да имају верску обавезу да стичу новац а вера им је улила самодисциплину да у томе успеју. Уверени да је просперитет божји благослов а сиромаштво његово проклетство, калвинисти су имали духовни подстицај да вредно раде и избегавају лењост. Протестантизам је произвео високу индивидуалистичку религиозност која је ценила унутрашњу снагу, самодисциплину, методично и трезвено понашање, особине неопхпдне припаднику који тежи пословном успеху у свету снажне конкуренције.

 

НАЧИН ЖИВОТА

Реформација је средишњи догађај који је доминирао у ½ 16.века. Подвиг Мартина Лутера највише је утицао на позадину људских живота.

Какав су живот људи водили почетком 16. века? Питања која су о њему постављали, суштински су важна за разумевање реформације па и ван ње, за разумевање читавог 16. века.

Начин живота људи у великој мери зависио је од њиховог друштвеног положаја :  племство,  свештенство, грађанство, сељаци.

Ипак, све те различите класе биле су повезане у хришћанској побожности, која је, колико год била различита, обухватала верско осећање и појачавала потрагу за одговорима на животне проблеме који су преовлађивали у времену између 15. и 16. века. Историчари су затечени овим јединственим врењем у хришћанству, повишеном верском осећајношћу, готово опсесивном заокупљеношћу смрћу, искупљењем и будућношћу човека. За то су постојали добри разлози.

Времена су била лоша, најгора до тада :

–          лоша жетва, посебно 1500. г. када је потпуно пропала летина у Немачкој; раст цене жита; глад;

–          отимачине и пљачкања;

–          ратна разарања;

Али све те несреће које су погађале човека, нису биле ништа у поређењу са налетима епидемија: куга и нова болест – сифилис ( претходиле су као катастрофа, потпуној реформацији човека и друштва ) :

–          крај 14. века, минимум 4 велике епидемије куге;

–          крај 15. века, нови талас, становништво многих европских области је десетковано а у Немачкој је помрло скоро 50 % .

–          крај 15. века појавио се сифилис, на који се гледало као на израз Божјег гнева.Од 1500.г. било је уобичајени да проповедници позивају на самокажњавање и на посебна ходочашћа како би се зауставио продор сифилиса. Сви ови напори показали су се узалудни, јер се сифилис придружио куги.

Људи су веровали да постоји неки смисао у том хаосу и нашли су га окренувши се разним изворима надахнућа да би пребродили горку садашњост.

Народна побожност је на цркву гледала као на сталну магичну помоћ која је човеку на располагању у њиховом свакодневном животу. Њени благослови у облику свете водице, егзорцизма и амајлије, могли су да одбију ватру, болест или изненадну смрт. Звоњава посвећених црквених звона могла је да спречи олују а свештеничке молитве могле су да заштите усеве од инсеката и корова. Света водица је била општеприхваћена као делотворна против болести животиња. У случају потребе увек се могло обтатити свецима :

–          св. Маргарита помагала је у трудничким мукама;

–          св. Јову обраћали су се болесни од богиња;

–          нарочито важан био је локални светац;

Шта их је додатно плашило? Односно где је народ тражио кривце, жртвене јарце?

1)      Јевреји

2)      Вештице                                                                                 ђавоље тројство које се мора заменити

3)      Поткупљена црква                                                          обновљеним хришћанством

Страх од Јевреја; оптуживани да су касапили хришћанску децу, пили њихову крв (једна од оптужби које су служиле као очигледан разлог за изгон Јевреја из Шпаније 1492.г ). Јевреји су антихришћани и веровало се да је њихово преобраћење неопходно како би се могло започети „ доба духа или златно доба“  к оје траје све до судњег дана. У ово је и Лутер веровао. Ако је његова реформација права реформација хришћанства, претеча новог доба, онда се Јевреји морају преобратити. Они су то одбили, па је он заговарао њихово потпуно уклањање из Европе, спаљивање синагога и забрану њихове вере.

Јевреји су на почетку 16. века имали нарочиту потребу за охрабрењем, будући да су управо били прошли кроз болан период прогона из Шпаније 1492.г. Видевши пометеног свог џелата католичку цркву, полагали су нове наде у Мартина Лутера, тиме више што су многи јеврејски мудраци веровалида је ова реф. Хришћанства први корак његовог повратка јудаизму, које је смартано, неопходним да би могао да дође Месија. Обе стране, и Лутер и Јевреји, разочарали су се у улоге које су приписали једни другима, као услов за наступања новог доба. Али за Јевреје, последице овог разочарења биле су страшне, јер је прогон главне струје протестантизма често био још немилосрднији од оног који је спроводила католичка црква. Били су ухваћени између две реформације, у 16. веку присиљавани су да похађају хришћанске службе за преобрађење, и то и у католочким  и у протестантским областима.

Коначно су се Јевреји приклонили католицима и царској страни, и то упркос чињеници да је управо католичка реформација покушала да спроведе потпуну изолацију Јевреја.

Веровање у враџбине имало је своје корене у народној култури. Магија је сматрана озбиљном као практичан посао, као начин да се унесе смисао у универзум. Људи су с разлогом били уплашени због високе стопе смртности, честих галди, куге, ратова. Нису имали поверења у природне и људске снаге, па су тражили заштиту у натпиродниом, свецима, чаробњацима, у употреби магичних напитака. Још се не може наћи задовољавајуће објашњење зашто је веровање у вештице , толико било раширено у целој Европи, баш у периоду од 1500 – 1680.г СВАКОДНЕВНИМ СТРАХОВИМА МУШКАРАЦА И ЖЕНА ТРЕБА ДОДАТИ И ЊИХОВО ОСЕЋАЊЕ ДА ЖИВЕ У „ времену последњем „баш пред смаком света и пред судњима даном. Жене су оптуживане за вештице, робиње ђавола. Том нападу на жене допринели су и демографски чиниоци. У 16. веку знатно је порастао број жене, на 20 %од укупног бр. становништва. Чињеница дас у мушкарци више умирали од жена у епидемијама куге, допринело је да се оне оптуже да су је изазвале.

Поткупљена црква; поред Јевреја и вештица, неки су сматрали да је и нереформисана црква исто толико одговорна на зло које су времена наговештавала. Антихрист тријумфује над краљевима и царствима али нарочито над црквом која га је одавно привила на своја недра. То доказује тастина свестеника. Црква је била суштински умешана у постојеће друштво и политику, па је стога и сама била део опште корупције и слабости тог периода. Продавала је црквена добра ( симонија ) као било који други обласни господари, уплате су се сакупљале као дарови за бискупије, као потраживања пореза. Слика о цркви – похлепа а не побожност.

ПОТРАГА ЗА ВЕРСКОМ ЗАШТИТОМ

Народна побожност је постала обузетија собом неко икад, заокупљена својим страховима.

Стогодишњи рат, црна куга, многобр.одскудице, велика шизма, рат двеју ружа, хуситски ратови, све већа опасност од Турака против којих су људи почели да се моле свако јутро, … све су то били догађаји који су уздрмали и помели људски дух. Толике несреће могле су се објаснити само грехом, али што су се грешнијима осећали то су склонији били греху. Последњих година 15 века ширило се веровање да од доба велике шизме нико није ушао у рај.

Смрт је велика тема иконографије с краја средњег века :

–          злосутни старац који носи пешчани сат

–          гуја са крилима слепог миша

–          искежени костур с косом или стрелом

У то доба недаћа чинило се да је неопходније него икад склониште, како против зла овог живота, тако и против пакла. Управо тада јача култ светаца, посебно култ Богородице, уметници су волели да је приказују како својим великим плаштом штити људе у невољи. Људи су се отимали око моштију светаца. Довољно је било, веровали су, гледати кип Св.Кристофера, па целог дана бити заштићен од смрти. Свеци су штитили не само од смрти и болести, него су давали „ осигурање „ за онај свет. Побожно клањање њиховим моштима посебно Исуса и Богородице, омогућавало је стицање опроста. А све због великог страха од чистилишта. Црква витембершког замка имала је 17.443 реликвије које су могле помоћи човеку да скрати боравак у чистилишту и до 2 милиона година.

А опрости – индулгенције су посебна прича. То је водило комерцијализовању Божје милости.

Велика погребна песма 14. века  DIES IRAE:

„ Који ужас за грешника, кад се изненада појави наш Господ.

Да све темељно и строго испита.

Авај, на који се изговор позвати ?

Ког заштитника да зазивам?

Кад ће и највећи свеци морати да дрхте ?

Страшни дан када ће се човек, у жалости, дићи из свог ковчега

За суђење својој охолости! “

У овој песми, човек се пред својим судијом појављује сам самцат, ни Богородица, ни свеци не притичу му у помоћ.

Свештеника је било тушта и тма, а ипак је недостајало пастора. Човек се осећао усамљеним и незаштићеним, напуштеним од цркве.

У то доба расула верницима је више него било потребно да се ослоне на неки непогрешиви ауторитет. А где наћи ту умирујућу непогрешивост кад се сумљало у свештенике? То је могао бити само Бог, али Бог ослобођен људи. Библија је тако постала крајње прибрежиште, али ис тена коју људске бре нису потапале.

( 1466 – 1520 ) 22 превода Библије, свако издање имало је све више и више примерака, а све је то било мало да угаси жеђ за истином.

ФРАНЦУСКА    XVI  века

Из Женеве, широм Европе шири се калвинизам. Калвин је увек своју мијију сматрао универзалном. Из Женеве пастори крећу ка Француској, Шкотској, Низоземској, Источној Европи. За калвинизам је карактеристична и доктрина о праву на отпор световној власти. Калвин – који је волео ред и склад и који је одржавао дисциплину у Женеви, основао је борбену веру која се није плашила институција, већ једино Господа.

Време које нас занима је време владавине краља  Франсоа I ( 515 – 1547), али и његових наследника. Франсоа је представљао својим изгледом, понашањем отеловљење краљевске власти. Његов двор, у коме он доминира, својим изгледом, држањем, знањем, смоувереношћу и смозадовољством, сија пуним сјајем. Он је ратник и политичар, агресиван и сујетан, свестан моћи своје земље, коју жели да уздигне у положај прве у Европи. Његов свременик и супарник је Карло V, Хабзбурговац, цар Немачког царства, највеће европске државе. Лутер делује у том царству, а да видимо какви ветрови дувају ка Француској.

ПРВИ ПЕРИОД ( 1520 – 1550 ), тзв. раздобље неорганизованог протестантизма, време када је изгледало да је верска револуција на путу да захвати целу Француску. Постојало је доста заједница, више или мање организованих, привучене лутеранском евангелизму, присутном у читавој Француској. Штампарија је основана још  1470. г. у Паризу, брзо се пренела по целој Француској. Главне вароши имале су своје штампарије пре истека 15. века. Тако су извори верских мисли постали доступни свима.

Постепено се напушта традиционалана теологија и филозофија, тражи се непосредан додир са Светим писмом као и начин живота који би се разликовао од средњовековног аскетизма.

Сестра Франсоа I, Маргарита Наварска (1492 – 1549) се све више окреће духовности, дала је да се Псалми преведу на француски, па је и сама написала књигу која оштро критикује цркву и позива на оживљавање истинске духовности у људском срцу.

Лефевр д Етапл, претеча реформације, филозоф и хуманиста, преводи Нови завет на француски, посебно проучава посланице Св. Павла и открива темеље новог тумачења хришћанског учења. Али његов утицај не прелази научне гругове и границе париских вискоких школа.

Ова група углавном проповеда на двору. Али нове идеје окупљају и народ. Млади очекују да промене исправе неправде, да се црква одрекне својих друштвених повластица. Они скрнаве иконе, разносе забрањене књиге, списе и јавно крше прописе о посту. Власт се плашила народне буне, упозорава на јерес „лутеранство“ које привлачи ниже слојеве. Успех француског лутеранства био је утолико значајнији што се његови припадници нису одвојили од своје околине, породице, суседства, посла и цркве. Избегавали су скандале и тако поступајући нису нимало умањили хероизам њихових мученика и угодно достојанство живота који су водили. Треба споменити и њихову упорност на придобијању припадника међу својим ближњима од којих се никад нису одвајали. Ускоро започињу и прогони, суђења, спаљивања на ломачи за све који су имали Лутерове књиге или реформисане списе. Велики број бежи у Швајцарску. Да ли се таква ситуација могла продужити? Калвин није веровао: он је интервенисао. Његовим трудом протестантизам избора претворио се у масовни протестантизам, онакав какав је постојао у Женеви. Цркве преображених претвориле су се у цркве за преобраћење.

Слабо организоване мале групе, чији је број спонтано порастао, без обзира на најбоље резултате, могле су у будућности створити озбиљне проблеме, којима је Калвин желео да се супростави црквеним системом какав је установио у Женеви.

Никодемизам  у Француској: ови први реформатори су прихватили крштење какво је прописивала католичка црква. Без њега се није могао добити грађански статус.  Понекад уз велику нелагоду, одлазили су на мисе, које су за свештенике биле добра прилика да открију дисиденте. Због свега тога, Калвин се непрестално дописује и одржава контакт с малим групама у Француској.  Храбрио је заточенике а вернике на слободи опомињао да смело објаве истину и да не врлудају (нарочито прихватањем мисе и њених очитих идолатрија)  да се учврсте у истинској постојаности, али и да се чувају између паса и вукова, избегавајући сваки бескорисно изазивачки поступак. Такво разборито понашање захтевало је да заједнице имају сигурне и постојане вође.

Француски протестанти који су у првим прогонима побегли у Швајцарску  1534. г спроводе у дело штампање и лепљење плаката по већим градовима у Француске.  Уперени против мисе, врло оштре и увредљиве садржине, саблазниле су вернике. Избио је скандал, један плакат је залепљен чак на врата краљеве собе. Одмазда је била свирепа: у Паризу је убијено 25 људи. Казна је погодила и штампарију, краљ је забранио објављивање било ког дела. До 1533. г. чинило се да Маргарита усмерава свог брата у правцу реформације. На двору су се отворено држале проповеди које су позивале на реформацију.  Али краљ је схватио да је једном  ослобођено реформистичко осећање  тешко надзирати. И после догађаја са плакатима који нападају мису, караљ је наредио да се с тим одмах прекине. Зашто би он хтео темељну промену цркве коју је већ ионако контролисао? Још 1516. године Франсоа I је добио од папе Лава X  конкордат који му је давао стварно право постављања 600 најважнијих црквених положаја у Француској. Краљева политика после дугогодишњег колебања почиње да се учвршћује. Краљ је био прави ренесансни владар, незаинтересован за религију, осим ако она није у вези са политиком. Ценио је паметне људе  и имао је разумевања за књижевнике, филозофе, које је примао на двору, али није никад дозволио да га увуку у верске расправе. Главни прекор који је упућивао носиоцима нових идеја био је што су бунтовници. Није хтео да дозволи да реформација измакне његовом надзору и доведе до напада на постојећу власт.

Осумљичене за јерес препустио је народном гневу. Краљ је био на челу процесије ка катедрали Нотр дам, да би измолио божји опроштај за своју претходну трпељивост. До краја живота чврсо се држао правца који је изабрао а пред смрт одобтио је крсташки поход против Валдежана у Јужној Француској, брутално уништивши њихова села.

Анри II ( 1547 – 1559 ) чим је дошао на престо показао је како намерава да прошири прогоне. Наставља политку уништавања јеретика, која је одговарала и њему и његовој околини. Доведен је у склад рад црквених и световних судија, уведени су нови преступи, не би ли се избегла сувише блага тумачења. Основано је тзв. Ватрено одељење 1547. Краљ је чак лично ишао да преседава погубљењу жртава. Али прогони неће зауставити ширење јереси која управо тих година постиже одличне успехе.

Женева шаље у  Француску неколико стотина проповедника који организују цркве према женевском поретку. Француске цркве теже да се повежу. Протестанти постају свесни своје бројности, били су охрабрени приврженошћу високог племства и чланова краљевске породице. Напуштали су праксу да с е састају по шумама и почели суи да одржавају састанке по приватним кућама. Али су предузимали и мере опреза – припремили би карте и жетоне, па у случају да их изненаде , могли су да кажу дас с екоцкају.

4. септембра 1557.  г. скупштина у кући једног презвитера, у Паризу, улица Сен Жак, око 400 учесника, готово провокативна у тренутку кад Шпанци заузимају неке фр. Градове и отварају границу, а Париз је био у атмосфери панике. Верници су се углавном спасили, пошто су им присутни племићи прокрчили пут мачевима. Око 130 је ухапшено, углавном жене из богатих, моћних аристократских кућа, а 30 њих највишег статуса. За пример, краљ је дао се најугледније погубе.

Париски протестанти били су одговорни за овај испад и Калвин их брже боље позива да с епритаје, али сад их власти строго надзиру.

Догађај у улици Сен – Жак показао је онима који су се почели називати хугенотима ( име нејасног порекла ), да могу да с есукобе са властима пре него што је освоје, али под условом да су бројни и да повремено користе оружје које није искључиво часно. Тако је дошло до манифестације на обали Сене, насупрот Лувра; 1558.г. 4000 хугенота састојало се свако вече, шетали су, певали псалме, а штитили су их племићи. За власт је то био знак за узбуну.

На тај начин, представници крупне властеле желели су заправо да изврше притисак на краља, дајући му 1559.г. Вероисповест, једну неоспорну француску верску декларацију. Калвин није био одушевљен. Наиме Французима с е није свиђала калвинистичка дисциплина и многи су отворено жалили за слободним евангелизмом претходног раздобља и бранили га.

Краљ одговара указом с циљем искорењивања јереси и којим се свима наређивало да без правне процедуре уништавају хугеноте, који су на тај начин морали да дижу побуну или да беже. Док год су протестанте убијали на основу неке правне процедуре, ма колико она била неправедна и окрутна, они су то подносили не бунећи се. Али кад је јавна власт, магистрат, уморан од спаљивања, дао нож у руке народу, и кад је преко метежа и великих покоља у Фр. одузео часно лице правде и учинио да уз звуке труба и бубњева сусед убија суседа, ко је невољнике могао да спречи да  се силом одупиру сили, оружјем оружју и да због неправедног гневе постану праведно гневни? Али краљева изненадна смрт зауставила је овај подухват. Шта би било да се он остварио?

Нестанком краља земља је постала плен супарничких група. На престолу су седела деца око чијег су се туторства отимале странке. Анри је планирао да  са шпанским краљом Филипом II, најкатоличкијим краљем прошири прогоне на суседне државе и уништи женевску опасност.

Синови Анрија и Катарине Медичи не поседују владарске способности.

–          Франсоа II (1559 – 1560) болесни 15-годишњак;

–          Шарл IX (1560 – 1574) десетогодишњак, уместо њега влада Катарина

–          Анри III (1574 – 1589) иако интелегентнији, нема способности да управља у тим тешким временима.

Друга половина 16.века назива се „ ера фанатика “, доба унутрашње анархије и верских ратова. За власт се боре три породице : Гиз из Лорене, католици, њихова рођака је Марија Стјуарт ; Мономоранси, везани за двор, пола – пола ; Бурбони, највише права на круну, сви хугеноти.

Хугеноти углавном живе у Јужој Француској: Прованса, Дофине, Поатје, Ларошел, Лангдок, Гијена, имају око 2159 цркава. У покрајинама на северу и истоку, где је била јача власт владе, а високо свештенство ревносније, хугеноти су се ту одржавали у издвојеним групама или сеоским општинама. Хугеноти имају у својим градовима гарнизоне, војску, утврђења, судове. Постају држава у држави. Католици су све љући, јер се хугенотима дају грађанска права, уступају гробља,  у међувремену сиромашни монашки редови проповедају враћање цркви а језуити се против јереси боре у вишим слојевима (образовање у нарочитим школама намењеним властели) .

Политичком сценом доминира Катарина Медичи, која се до тада мирила улогом занемарене супруге, ћерка Лоренца од Медичија, али по мајци Францускиња, с италијанске стране добила је велику културу али и наклоност ка сплеткама и моралну неосетљивост. Без икаквог дубљег верског осећања, старала се једино да се не веже ни за једну странку и да сачува наследство својој деци, била је опасан противник свима који настоје да лише власти њу или њену децу. Пошто се Гизови све више намећу, опасност да узурпирају престо, мајка се приближава хугенотима и покушава да их измири с католицима. Али неуспешно.

( 1562 – 1598 ) верски ратови, 8 ратова с прекидима. Пошто се млади Шарл IX ослобађа мајчинског туторства, потпада под утицај хугенотске струје на двору, изазива мајчину љубомору и љубомору краљице, а да не говоримо о мржњи сујете. Катарина мења своју политику помирења и одлучује да се убије  Гаспар де Колоњи, вођа хугенота. Идална прилика за то биће венчање Анрија Брбона и Маргарете Валоа, Катаринине кћерке.

 Вартоломејска ноћ 23. 8. 1572.г   Ова драма која ће вековима потресати политику Француске и потхрањивати препирке које се нису ни до данас угасиле, тек је скоро почела да се критички проучава. Општи покољ није унапред смишљен, већ само убиство Колоњија и кад оно није успело, само је рањен, завереници на челу са краљицом су се уплашили откривања истраге. Краљ Шарл не знајући да  су кривци мајка и млађи брат, наређује истрагу. Да би се заштитила, Катарина уз помоћ Гизових ишчупала је од краља наредбу за општи покољ, наводно хугеноти спремају заверу.

У зору, 23.8. после звона цркве Сен – Жермен,  завереници с разјареном гомилом крећу, убијено је око 4000 хугенота у Паризу, Колоњи је убијен а глава послата папи. Лудило убијања трајало је 2 месеца, проширило се по читавој Француској, жртава око 100.000. Папа Гргур XIII се силно радовао, од Вазарија је наручио слике које би га подсећале на масакр и којима је требало украсити Ватикан, служи Тe Deum, наређује паљбу из свог замка, а католичке државе шаљу честитке. Филип II изјављује да догађај значи највећу добит за Бога и хришћанство, и представља најлепшу и најбољу вест коју је чуо.

Младожења Анри Наварски се спасио прекрстивши се , али Катарина губи углед, а Шарл тотално луди. Масакр не решава ништа и заоштрава се сукоб. Хугеноти нису уништени , налазе се у дефанзиви али држе се на окупу. Више него икад желе да се освете, иступајући одсад демократски и противдинастички, што до тад никад нису чинили. Масакри су изазвали велику емиграцију према Женеви, Лозани, Италији , Немачкој, Енглеској. Они који су остали одбијају послушност монархији, започиње герилски рат. Тврђава Ла Рошел постаје уточиште хугенота на Западу, ту се склања 57 проповедника и они се залажу за тотални рат. Анри Наварски бежи са двора, враћа се протестантизму, постаје заштитник свих хугенота.

Пошто Анри III нема наследника ,поставља се питање престола. Анри Наварски као директан потомак Бурбонске гране, легалан наследник, али он је хугенот. Ствара се снажна католичка лига – против Анријевог доласка на престо. Умешала се и Шпанија, а кад с е краљ определио за Наварског, Лига отворено иступа против краља. Велика буна у Паризу, краљ бежи из града. Склапа споразум са Наварским и у покушају да освоје Париз, краљ је убијен..

Анри IV Наварски ( 1589 – 1610 )

Законити краљ, али неприхваћен, већи део Француске је против њега, а Филип Iiсматра својом највећом дужношћу да га нападне. Анри схвата да његова вера представља кључно питање.. Одликовао се тиме што је знао да оцени људе и догађаје, лако се прилагођавао околностима и што је вешто постизао циљ који је себи поставио, не држећи се упорно образаца и начела. Тако је он освојио краљевину, служећи се час убеђивањем, час влашћу, купујући наклоност оних које је било скупље влашћу ућуткати. Чудна личност са стотину лица, веома вешт, убројен у најбоље француске писце. Није намеравао да исписти из руку било које своје право и одлучио је да учини крај безвлашћу. Био је природан, неусиљен, доброћудан, бринуо се за добро државе и био спреман да се жртвује за њу, али је захтевао да се и сви остали жртвују за њега. Умео је да буде присан са људима а да при томе не буде ни извештачен ни попустљив. После срозавања краљевске власти за време верских ратова, он је монархију извео на пут на коме Ришеље и Луј XIV само настављају.

Тражио је решење 4 године. 1590. објавио је слободно исповедање обе вере. Затим кренуо у рат – да освоји краљевину, на челу хугенота. Али његова војска била је малобројна и поред помоћи из Енглеске од Елизабете. Ово ратовање после 4 године показало се бесциљно, а беда је била све већа. Свима је доста рата а куга и глад прете.

1594.год. Анри прихвата католичанство, улази у Париз и наступа мир. Не свети се противницима, чиме крши отпор крупног племства. Кад затим објављује рат Шпанији, читава земља је иза њега.

1598. год. Натански едикт, компромис, верски мир; потврђује хугенотима право вероисповести у одређеним градовима, кућама, осим у Паризу и бискупским седиштима, признато им је право мањине (1/10  становништва) која треба да има заштиту и око 100 утврђених градова. Али су дужни да поштују католике и плаћају цркви десетак. Хугеноти постају држава у држави. Уследио је економски процват државе.

Луј XIII (1610 – 1643) ~ Ришеље (1624 – 1643)

 

Око 1610.год.  700 хугенотских цркава и 1,5 милона верника. Држе велике делове З и Ј. Фр., одржавају везе са Енглеском и контролишу многе луке.

Ришеље тражи стварање Велике Фр.

1627. опсада Ларошела, целокупна краљевска војска ( 25.000 ) и бродови.

Хугеноти се прдају и прихватају АЛЕСКИ едикт милости, којим губе утврђене градове, луке и политичке привилегије задржавају верске слободе и постају део заједнице. Био је то последњи фр. грађански рат. Али влада мир.

Луј XIV ( 1643 – 1715 )

 

Није наклоњен хугенотима. Ипак хугеноти живе мирно, бавећи се најчешће трговачким пословима пошто им је закон забрањивао да ступају у државну службу. Сматрани су мирним и вредним стадом, послушни краљу. Благостање , тј. богаство хугенота изазивало је сурењивост околине, и даље се на њих гледало као на страно тело с чијим су нестанком рачунали.

Од 1661. поново започињу прогони, руше се протест. Цркве, деци хугенота допуштено је да се определе у вери. Неки су почели да се исељавају, а тада им је забрањено да напуштају краљевину под претњом да ће им одузети имање.

Одувек је смештај војника на конак служио као средство да с еказне непослушни поданици, или да се на нешто принуде. Тако се војници ( драгони ) смештају код хугенота над којима су потчинили безбројна насиља. Ужас који су изазвали довео је да се хугеноти у великом бр.покрсте.

1684. затвара се 600 од укупно 800 цркава

1685.  Укинут натански едикт:

– забрањује се протестантизам,

– свештеници да с еодрекну вере или иселе,

-деца да се пошаљу у католичке цркве на крштење

– исељавање је забрањено под претњом галија за мушкарце а за жене затвор.

Упркос претњама иселило се око 200.000 а у земљи се јављају економске и моралне последице, са собом су однели 60 милиона у златницима и најважније фабрике. У наредних неколико година иселило се још 800.000. Беже у Енглеску, Холандију, Швајцарску, Немачку, тамо пушта корен француска индустрја.

А они који су остали : шаљу их на галије, децу одузимају од родитеља, али проповедници изваредно подносе мучења. Одржавају богослужења ноћу, на осемљеним местима, понекад наоружани. Они који су прешли у католичанство, у тернутку страха, долазе к себи, миса их одбија и варћају се у протестантизам.

Хугенотима су забрањена занимања : адвокат, лекар, бабица, апотекар, штампар, књижар, мешовити бракови су забрањени. Храмови су рушени до темеља.

Али све су подносили! Говорило се : „ Стрпљив ко Хугенот “.     

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s