Мехемед Соколовић

untitled
Enter a caption

Може се рећи да је Мехмед, први везир, онај који царује у Турскојписао је Марино Кавали 1567, никад ниједан министар у овој држави није имао толику власт, а да је то потпуно заслужио својом памећу и разборитошћу.

 

„Овакав везир није запамћен, мислили су на Порти. Он својом природом није насилник, али је немилосрдан у коришћењу силе ако му затреба. Иако за њих, преко својих доушника, тачно зна, он се претвара да не запажа мишљења која га погађају, и самим тим их сузбија и умртвљује.Велико је питање да ли га султан воли (султан Селим II, син Сулејмана Величанственог) као свог најближег сарадника, а он не чини ништа да би му се на уобичајени начин удворио. И поред тога, султан му оставља одрешене руке у свим пословима царства, јер је за кратко време увидео да поред његових способности, које су крупне и разноврсне, поред његове приљежности и запрепашћујушће чиновничке тачности, мирно може уживати у ономе што му је живот дао, пре свега у свом блаженом дремежу.

Везир пркосно настоји на свом истицању: он приграбљухе годишње око милион дуката чистог прихода; саградио је сараје надмоћне лепоте и окружио се дворанима, пажевима, песницима, слугама и робињицама као први велможа Турске. Славу његовог имена разносе неимари широм царства подижући му, одједном, по неколико задужбина; он одржава и негује свој изглед ( и успут крије године), свака реч коју прозбори нађена је са предумишљајем да погоди постављени циљ који мало о види, али који сви наслућују.

У срачунатом напору да се свима наметне истичући свуда сам себе, Соколовић је ипак, сачувао довитљивост довољну да не претера, да непосредно не изазове, да корист не претвори у штету, да с ене оклизне опијен самољубљем.

Бајо Соколовић је у јаничарски подмладак доспео као одрастао дечак, више младић него голобради тић, са сећањем на порекло и породицу заджаним у активном делу свести, он је мењајући се, имао шта да спусти и у оне њене доње пределе одакле, после, долазе подстицаји за поступке с којима се унапред и не рачуна.

Соколовић није постао један од жалосних турских људи без прошлости, преваспитан да служи царству као највернији слуга.

Соколовић је пронашао освоје родитеље, превео их у ислам, за њих се поново везао, затим се широко окружио с својим рођацима, од којих су једни постали истакнути турски бегови а други духовне вође православног народа, и најизад почео изјављивати да потиче од српских деспота.

Док је значајан број високих званичника на Порти или у провинцијској управи Турске, који су почели као млади јаничари, губећи прошлост остајао и без унутрашње чврстине и сређености, са идејом Османског Царства као једином поузданом окосницом, Мехмед – паша је притајено или отворено, располагао оном отпорношћу карактера коју је пре свега морао дуговати одржаном континуитету свог развитка. Поставши, преласком у ислам и јаничарским васпитањем, верни роб султанов, искрен у свој оданости, он је упоредо са тим сачувао у себи и трагове једне друкчије свести која је на првом месту деловала као благовремено нађено поверење у себе, стална прибраност и довитљивост, могућност да се многе ствари, које су други сами собом носили, посматрају са извесне удаљености, хладно и срачунато.

Соколовић није био један од оних ренегата левантског типа који у почетку мисле да својим претварањем друге обмањују, и на крају, преваривши себе, удвоје своју личност до потпуне унутрашње пометње. Али он не улази ни у ред оних достојанственика, вероватно најчешћих у султановој служби, који су потпуно израсли из свог некадашњег бића, и као што клица испразни зрно и одбаци голу љуску, постајали нови људи без порекла, горди као носиоци османске власти, али у својој сржи пометени и збуњени зато што су цело своје биће изједначили са добијеном идејом.

Супротно овим, Соколовић је постао представник, и то најистакнутији, оног типа преобраћеника, који се може сматрати најуспелијим: идеји, због које је преведен у ислам, он није био ништа мање одан од других, а служио јој је сачуваном целовитошћу свог бића, управљеног вољом коју је ослободила свест, обележена поносом и наоружана лукавством, о преживљеном преобаражају.“

(Р.Самарџић, Мехмед Соколовић)

 

 

 

Advertisements

Хитлер заштитио свог ратног друга Јеврејина?

Ових дана у штампи можемо читати о Хитлеровом ратном другу из Првог светског рата, Јеврејину Ернст Хесу и његовим напорима да преживи холокауст.

Ко је био Ернст Хес (1890-1983)?

Ернест Хес се са Хитлером  познавао из Првог светског рата, када му је извесно време био командир чете  у Фландрији.  Капетан Хес се након Првог светског рата посветио цивилној каријери и постао уважени судија у Франкфурту. Али, због свог јеврејског порекла 1936. године био је присиљен да поднесе оставку, а њега и супругу више су пута премлаћивали испред куће па је огорчени Хес одлучио да пише свом бишем каплару. У писму је навео да би било у реду да га – због старог пријатељства и војничког братства – поштеди даљих понижења. Према тврдњама историчарке Сузане Маус у часопису „Јеврејски глас из Немачке“, Хеса је доста дуго заобилазио прогон Јеврејау нацистичком Трећем рајху, захваљујући докумету који је, у име Хитлера, потписао шеф СС трупа Хајнрих Химлер.

У том папиру из августа 1940. године,  Х. Химлер упозорава филијалу Гестапоа у Франкфурту да би Хеса требало у сваком погледу оставити на миру… према жељи Фирера.

У писму је стајало да се од свих прогона изузима бивши судија Ернст Хес са породицом и да је то изричита жеља Адолфа Хитлера.

У писму се упозоравало: да ће онај који се огреши о наредбу бити најстроже кажњен.

 Хитлер се смиловао свом бишем команданту у Првом светском рату капетану Ернсту Хесу, чија је мајка била Јеврејка, а нацистичким расним законима то је значило – да је и Хес Јевреј.

 Док је био надређен каплару Хитлеру, капетан Хес више је пута био рањаван и добио је највећа војна одликовања царске Немачке.

Статус му је трајао само до 1942. године, када је на Ванзејској конференцији усвојена доктрна о истребљењу Јевреја. Хес је преживео и избегао гасну комору  захваљујући браку са „чистокрвном“ Немицом и чињеницом да је био крштени протестант.  Његова сестра није била те среће, убијена је у логору, где ју је депортовао Адолф Ајхман, након што се хвалила да је под специјалном заштитом нацистичке партије.

Хес је после 1942. године, рат провео у концентрационим логорима и на принудном раду.  После рата одбио је да се врати у судство, не желећи да ради са колегама који су сакривали своју нацистичку прошлост.

 

Прича о шајкачи

 

Шајкача је неприметно потиснула шубару као српску националну капу током деветнестог века. Отприлике је истовремено и труба истиснула гајде. То се догадјало током српских ослободилачких ратова када је шајкача постала војничка капа по узору на стране војске.

У ствари, прве шајкаче су носили српски добровољци из, Бачке који су у својим малим чамцима, шајкама правили велике проблеме Турцима на Дунаву.

Вероватно је зато и до данашњег дана шајкача остала маслинасто зелена. Једино су увек посебни Ужичани себи приуштили да им ова капа буде тегет боје. Шајкача се показала као свестрана капа. Лепо стоји на глави, поготово кад се мало накриви.

Осим главе, у њу може свашта да се упакује а по потреби може чак и вода да се пије из ње. Неки докон љубитељ шајкаче је успео да наброји преко педесет начина како да се употреби ова универзална капа. Шајкача је у ствари двострука капа. Између њена два дела може да се остави цигарета, писмо од девојке, новац и бог те пита шта још.

Иначе тај двоструки део шајкаче је првенствено намењен да се навуче преко ушију када је хладно време. Зато се тај део и зове уши. Шајкача се шије од истог материјала као и панталоне. Догађало се понекад да се панталоне исцепају на туру јер је тај део највише хабан. Како није баш ни код сиротиње елегантно ићи поцепаног тура онда су од ушију сечени комади и прављене су закрпе. Од тог времена је и настала изрека: сеци уши, крпи дупе, и односи се на све послове који се од јада и чемера обављају.

Како верници широм планете прослављају Васкрсење. Гледајући ове екстремне обичаје, питам се: да ли је хришћанство постало култ!? Односно колико паганства има у данашњим верницима!

www.guardian.co.uk

Christians across the world have taken part in re-enactments, processions and services to mark Good Friday

Дан сећања на бомбардовање Народне бибилотеке 6. априла 1941. године

Дан сећања на разарање Народне библиотеке Србије 6. априла 1941. године
,,Повратак књиге на Косанчићев венац“

06.04.2012. у 11 h
Косанчићев венац

Позивница за 6.април

Народна библиотека Србије обележиће 6. априла 2012. године богатим и разноврсним програмом Дан сећања на разарање српске националне библиотеке до кога је дошло на тај дан 1941. године.

6. априла 2012. године у 11 часова, у оквиру локалитета на Косанчићевом венцу у Београду, на коме се до почетка Другог светског рата налазило здање Народне библиотеке Србије, биће одржана централна манифестација током које ће бити представљена акција под називом “Повратак књиге на Косанчићев венац”.

Церемонију ће, у присуству великог броја званица, чланова дипломатског кора, представника Града Београда и београдских општина, бројних институција културе, просвете и науке, као и грађана, предводити министар културе, информисања и информационог друштва Предраг Марковић.

Након поздравног обраћања вршиоца дужности управника Народне библиотеке Србије Дејана Ристића и беседе књижевника Александра Гаталице сви окупљени биће позвани да по једну књигу, коју су понели са собом, поставе у оквиру локалитета некадашње Народне библиотеке Србије.

Све књиге, које ће бити прикупљене на тај начин, намењене су библиотеци у Куршумлији.
Народна библиотека Србије изражава захвалност бројним органима власти, амбасадама, институцијама и грађанима који су најавили своје учешће у кампањи “Повратак књиге на Косанчићев венац”.
Истовремено, Народна библиотека Србије упућује и обнавља позив свим грађанима да се тада окупе на Косанчићевом венцу и доношењем књиге заједнички подсете на ненадокнадиво страдање националнe културне баштине.

У уметничком делу програма учествују солисти Филхармоније младих “Борислав Пашћан” Петар Стевановић, Андрија Гавриловић, Милица Будимиров, Николас Стивенс и Милош Будимиров.

6. априла 2012. године у 12.30 часова, у здању Народне библиотеке Србије на Светосавском платоу, биће одржана конференција за медије на којој ће бити представљен први том капиталног издања “Српска библиографија периодике 1768-2005.” Ово изузетно дело представиће проф. др Душан Иванић, мр Здравка Радуловић, мр Драган Пурешић и Ратко Марковић.

Истог дана, у 13 часова, у амфитеатру националне библиотеке биће одржано предавање др Ирене Шпадијер о рукопису “Зборник српских житија”.

У питању је веома вредан рукопис, настао у 14. веку од стране таха монаха Марка, који истовремено представља једину књигу која није страдала 6. априла 1941. године.

У жељи да јавности пружи прилику да види овај изузетан споменик српске средњовековне културе који се чува у трезору националне библиотеке, управа Народне библиотеке Србије определила се да наведено дело буде изложено 6. априла од 12 до 20 часова у специјалној комори која ће бити постављена у холу Централне читаонице.

Програм обележавања Дана сећања на разарање Народне библиотеке Србије биће настављен у 14 часова у амфитеатру националне библиотеке када ће бити представљена монографија “Свакодневни живот под окупацијом 1941-1944.” коју су приредили историчари Душан Никодијевић (Народна библиотека Србије) и Наташа Милићевић (Институт за новију историју Србије).

Поред аутора, о књизи ће говорити вршилац дужности управника Народне библиотеке Србије Дејан Ристић, директор Института за новију историју Србије др Момчило Митровић, проф. др Љубодраг Димић, доц. др Мира Радојевић и др Коста Николић.

На самом почетку промоције књиге биће одржана свечаност потписивања Протокола о сарадњи Народне библиотеке Србије и Матице српске у Црној Гори. Протокол о сарадњи потписаће вршилац дужности управника Народне библиотеке Србије Дејан Ристић и председник Управног одбора Матице српске у Црног Гори Блажо Паповић.

У наставку програма обележавања Дана сећања, у 17 часова у амфитеатру Народне библиотеке Србије биће представљен пројекат “Serbia Forum” који се реализује у сарадњи са Математичким институтом Српске академије наука и уметности (САНУ). Пројекат ће представити директор Института др Зоран Марковић. Том приликом биће представљен и пројекат “Digital Mathematics Library” који такође реализује Институт.

Програм обележавања Дана сећања на разарање Народне библиотеке Србије 6. априла 1941. године биће завршен концертом Српско-јеврејског певачког друштва чији је почетак предвиђен за 20 часова.
Програм обележавања Дана сећања на разарање Народне библиотеке Србије биће настављен у 14 часова у амфитеатру националне библиотеке када ће бити представљена монографија „Свакодневни живот под окупацијом 1941-1944.“ коју су приредили историчари Душан Никодијевић (Народна библиотека Србије) и Наташа Милићевић (Институт за новију историју Србије).

Поред аутора, о књизи ће говорити вршилац дужности управника Народне библиотеке Србије Дејан Ристић, директор Института за новију историју Србије др Момчило Митровић, проф. др Љубодраг Димић, доц. др Мира Радојевић и др Коста Николић.

На самом почетку промоције књиге биће одржана свечаност потписивања Протокола о сарадњи Народне библиотеке Србије и Матице српске у Црној Гори. Протокол о сарадњи потписаће вршилац дужности управника Народне библиотеке Србије Дејан Ристић и председник Управног одбора Матице српске у Црног Гори Блажо Паповић.

Програм обележавања Дана сећања на разарање Народне библиотеке Србије 6. априла 1941. године биће завршен концертом Српско-јеврејског певачког друштва чији је почетак предвиђен за 20 часова.

Стара зграда Народне библиотеке Србије

Срби – таоци својих заблуда

Таоци својих заблуда

 Josip Broz govori na posleratnoj paradiАутор: Чедомир Антић

(Јосип Броз говори на послератној паради)

Од Србије остао само српски народ. Границе одређене супротно историји и разуму. Условљена свака одлука Београда

Србија је после великих губитака и штете у ратовима престала да постоји као политички ентитет. Остао је само српски народ, недовољно политички интегрисан, који је чинио једва 40 одсто становништва нове државе и био њен једини безусловни заточник и заточеник. Када је у августу 1939. споразумом Цветковић-Мачек створена Бановина Хрватска, у којој су уједињене све области у Краљевини у којима су већински живели Хрвати, отворено је и питање стварања јединствене српске федералне јединице. До избијања Другог светског рата то није учињено, а владајући српски политичари прихватили су да већински српске области северне Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Посавине и западног Срема припадну Хрватској.

Победом комуниста границе су одређене недемократски, често супротно историји и здравом разуму. У Србији, ипак, за разлику од других, није постојао организован политички покрет који би тражио ревизију ових граница.

Стање се променило почетком осамдесетих година. Разлози су били многобројни. Један од најзначајнијих било је питање еволуције југословенског федерализма. После обрачуна с Ранковићем, Југославија је пошла путем конфедерализације. Устав из фебруара 1974. године не само да је претворио републике у суверене државе, већ је и Републику Србију лишио државности. Наиме, за разлику од других република, она је имала две аутономне покрајине, које су и саме биле конститутивни чиниоци федерације. Као такве, оне су имале толики утицај на средишње власти у Србији да ове без њиховог пристанка нису могле да функционишу, док саме нису имале овлашћења над својим покрајинама.

Периодични немири и прогон српског становништва у САП Косово довели су до раста незадовољства и експлозије истинског национализма у Србији.Циљ воЂства југословенских комуниста постао је после 1986. изједначавање Србије са осталим републикама. После тријумфа Слободана Милошевића у септембру 1987, идеју једнакости заменила је мисао о превласти. У вођству српских комуниста сазрела је идеја да последњем гаранту политичког јединства земље – Савезу комуниста Југославије, буде наметнут неприкосновени вођа, нови Броз. Пошто је успео да збаци руководства у Војводини, на Косову, у Црној Гори, и за себе придобије армијски врх, Милошевић је очекивао да стекне већину и у партији.

Идеја Велике Србије била је заувек мртва из три разлога. Током седамдесетогодишњег постојања југословенских држава дошло је до великих померања српског становништва ка територији данашње Србије и према Београду. После геноцида, колонизације у Војводину и нових економских сеоба, Срби у Хрватској пали су до 1981. на половину удела у становништву које су чинили 1912. године. При том је половина преосталог српског становништва у овој републици живела у великим градовима Хрватске као мањинско становништво. У Босни су крајем шездесетих година прошлог века Срби престали да буду највећа национална заједница. У Републици Србији 1991. живело је 75 одсто балканских Срба.

Други разлог био је у вези с великим силама. Баш као што су 1918. у источној Европи настајале само унитарне државе, тако су се седамдесет година касније све федеративне државе распале. С добровољним распадом Совјетског Савеза, који није пратила промена граница совјетских република, таква могућност затворена је и на Балкану.

Трећи разлог је културолошке природе. Вукова реформа привукла је српској идеји, коју је оличавала мала и сиромашна аутономна Србија, велики број припадника других народа. Замисао да су сви штокавци Срби није била само великосрпска фантазија. Од Матије Бана и Меде Пуцића, до Пере Будманија и Нике Бартуловића, стотине интелектуалаца и политичара били су привржени српској државној идеји, иако нису били православци. Сматра се да је више од четири стотине припадника дубровачког патрицијата током 20. века за себе тврдило да су Срби католици.

Уместо да окупи штокавце, српство је током југословенског експеримента изгубило ијекавце. Изузетак су чинили Срби у Босни, који су током деведесетих година желели да њихове земље буду присаједињене Србији, али је и том приликом тадашњи председник Републике Српске, Радован Караџић, издао декрет којим је одређено да званично наречје у Републици Српској буде екавица.Тако је затворен пун круг. Један историјски процес био је завршен. Идеја Велике Србије остала је неостварена.

СВЕТИЊЕ И ГРОБНИЦЕ

Скоро све опозиционе странке у почетку су тврдиле како је стварање јединствене српске државе алтернатива Југославији. Српски покрет обнове залагао се за стварање државе чије су границе на југу светиње (на Косову и у Македонији), а на западу масовне гробнице (Јасеновац и Јадовно).

Демократска странка предлагала је у свом програму још 1997. “уједињење српских земаља”. Пошто се српски народ у Хрватској и Босни и Херцеговини противио отцепљењу ових република, за тренутак се чинило да је са стварањем Српске Крајине и Српске створена велика српска држава (од Врања до Петриње и од Вуковара до Бара).

Извор: Вечерње новости

Југославија или ништа!

Југославија или ништа

 Naslovna strana četničke "Velike Srbije"Аутор: Чедомир Антић

(Насловна страна четничке “Велике Србије”)

Србија није имала јасан национални програм. Радикали хтели државу по угледу на Немачку. Циљ излазак на море и граница са Грчком

Економски разлози били су веома значајни за формирање идеје о “Великој Србији” и Југославији. Београд, престоница Србије, чије је ослобађање трајало пуне шездесет и три године (од 1804. до 1867), налазио се на самој граници с Аустроугарском, на домету непријатељске артиљерије, ограничен зловољом суседа.

Крајем 19. века, у време када је привредна слобода зависила од снаге и величине државе и њеног приступа отвореном мору, Србија и Швајцарска биле су једине две европске државе које нису излазиле на обалу мора. Гарашанин је тврдио да ће се Србија, уколико остане у положају у ком се налазила средином 19. века, као у неком котлу постепено скувати приклештена између моћних и непријатељски настројених великих сила.

Доласком радикала на власт, после 1903. године, обновљени су напори на стварању балканског савеза и уједињења Југословена. Радикали, раније заговорници заједничке државе с Бугарском, који су у време Српскобугарског рата из 1885. сакупљали добровољце против режима краља Милана, тешко су напуштали замисао о стварању велике јужнословенске државе од Алпа до Црног мора. Тек немогућност да се постигне споразум с Бугарском и Други балкански рат, у ком је судбина вардарске Македоније решена у корист Србије, окренули су их у потпуности ка Западу.

Радикали су сматрали да би Југословени могли да створе велику јединствену државу по угледу на Немачку и Италију. Дужност Србије требало је да буде да изврши улогу Пијемонта или Пруске. Творци српске спољне политике веровали су у народно јединство и неминовност стапања “три племена” – Срба, Хрвата и Словенаца – у једну нацију. Алтернатива стварању Југославије није узимана озбиљно у обзир. “Велика Србија” и Југославија, за творце српске политике, али и за европске дипломате, биле су исто, баш као што су Велика Пруска и Друго немачко царство били различити само у семантичком погледу.

Уочи балканских ратова Србија је као своје циљеве на југу истакла ослобођење Косова и Вардарске долине. Економски, ови циљеви могу се свести на излазак на Јадранско море и успоставу заједничке границе с Грчком.

Ипак, до избијања Првог светског рата Србија није сачинила јасан национални програм. Само неки спољнополитички потези указивали су на припрему Србије за уједињење југословенских земаља. Тако је 1914. године, само годину дана пошто су Србија и Црна Гора добиле заједничку границу, започео процес уједињења две државе.

Почетком 1914. довршени су и преговори о конкордату између Ватикана и Краљевине Србије. Занимљиво, преговоре је водио аустроугарски држављанин, католик Лујо Бакотић.Почетком Првог светског рата, Нишком декларацијом из децембра 1914. Скупштина Србије одредила је и, што је било неуобичајено, објавила, државне ратне циљеве. Краљевина Србија, којој су 1913. присаједињени Косово и Македонија, требало је да се уједини са Србима, Хрватима и Словенцима из Аустроугарске. Границе нове државе прецизно је одредио познати географ и антрополог Јован Цвијић. Оквирно, оне су од реке Муреша у Банату ишле на северозапад до Баје, а одатле Дравом до Клагенфурта и Соче.

До 1918. године, под притисцима да уступи део Македоније Бугарској, српска влада је одбијала сваки споразум којим би Аустроугарска била сачувана, југословенско питање затворено, а створена “Велика Србија”. У септембру 1915. године, уочи Аустронемачке офанзиве на Србију и ступања Бугарске у рат, савезници су за уступке Србије били спремни да јој обећају стварање “Велике Србије”: државе којој би били присаједињени Бачка, Славонија, Босна, Херцеговина, Далмација до Сплита и приморје до Конавала и од Улциња до Љеша. Напослетку, Србији је у изглед стављено и уједињење с тако у потпуности територијално окруженом Црном Гором.

Српска влада је упорно одбијала било какво решење осим уједињења свих Југословена. Једина недоумица, која је постала очигледна тек у другој половини рата, било је питање унутрашњег уређења будуће државе. После изласка Русије из рата, Србија је изгубила моћну заштитницу. Одатле спремност њене владе да попусти захтевима емигрантског Југословенског одбора. Крфском декларацијом из 1917. договорено је да уједињена југословенска држава буде монархија под династијом Карађорђевића, али да традиционалне области задрже извесни степен аутономије.

Ипак, 1918, у време таласа комунистичких револуција широм источне Европе и потпуног колапса државне власти у југословенским земљама Аустроугарске, око Немачке и Совјетског Савеза створен је појас унитарних држава. Поред великих сила, и званична Србија била је и даље наклоњена централистичком уређењу будуће државе.

Ако је “Велика Србија” икада била близу остварења, било је то крајем новембра 1918. године. У очекивању уједињења, Велика скупштина Војводине и Велика народна скупштина Краљевине Црне Горе прогласиле су непосредно уједињење с Краљевином Србијом. И народна већа широм Босне и Херцеговине најавила су самостално присаједињење. Ипак, званична Србија није охрабривала овакве одлуке.

АМПУТАЦИЈА ДРЖАВЕ

Непотврђена анегдота говори да је један од заговорника централистичког уређења и први човек Самосталне демократске странке Светозар Прибичевић, у разговору с краљем Александром 1928. године, спречио ампутацију делова Хрватске (приближно на линији Карлобаг-Карловац-Огулин-Сисак-Вировитица), аргументом који је до данас постао кредо политике Србије: ”Величанство”, наводно је рекао, “ви бисте били први владар који покушава да смањи, уместо да гледа да повећа своју државу!”

Извор: Вечерње новости
Прилагодио: Настава историје

Јевреји

Јевреји

 

 

 Светом земљом названа је територија данашњег Израела, тј. Палестина (земља Филистеја), назив који се користи од 13. века пре Хр., када су ту област освојили Филистејци и дали јој име.

Али најстарији библијски назив за ту територију је Ханан. Овај простор је на тромеђи старих континената, био је спона између Месопотамије и Египта, Арабије и Мале Азије, Европе и Африке. Због тога је јеврејски народ током своје историје био стално у центру дешавања светске политике.

Палестина се дели на три области:

1)       Галилеја, северни део (планине Кармил и Тавор, Голанска висораван, Генисарестко језеро)

2)       Самарија, центар ( Гавал и Гаризин )

3)       Јудеја, јужни део (Јудејска висораван са јерусалимом, Маслинском гором)

Дуж Палестине тече река Јордан, испод нивоа мора, извире на планини Хермон, улива се у Мртво море ( лежи на 392 м ниже од Средоземног мора и због великог испаравања има много већу концентрацију соли од других мора; али зато нема биљно-животињски свет ).

Палестина, тј. Ханан је био насељен Хананцима од 3000. г. пре Хр. Прастановници били су Амореји „западњаци“, семитског порекла, затим долазе Арамејци, такође Семити.

Јеврејски праотац, патријарх Аврам, долази у ову земљу око 2000. г. пре Хр. из Месопотамије. Са њим започиње јеврејска историја. На Божји позив он креће из Ура, своје отаџбине и склапа савез са јединим Богом, који су касније поштовали и његов син Исак и унук Јаков, приликом живота у Ханану, верујући у Божје обећање да ће та земља једном бити њихова.

Услед глади која је захватила Ханан, Аврамови потомци, праунуци, синови Јаковљеви, силазе у Египат, у време кад владају Хикси (1700-1580). Присуство Јевреја у Египту забележено је у египатској историји, где служе као робље и граде пирамиде. Из тог тешког положаја изводи их Бог преко Мојсија. Из Египта одлазе око 1250. г. пре Хр., на Синајско полуострво (Арабија), где им се на планини Синај Бог открива и даје 10 заповести и остале религиозно-моралне и друштвене прописе савеза имеђу Бога и Израиља. Због неврества и непослушности, Јевреји лутају пустињом Арабијском 40 год. и коначно улазе, тј. враћају се  у Палестину око 1200. г. под вођством Исуса Навина. Следећа 2 века траје период Судија, управитеља народа, било их је 12, а најпознатији су Гедеон и Самсон. У то доба народ је подељен на 12 племена а свако племе на родове. Јевреји су често ратовали са суседним народима који су на моменте упадали и освајали Ханан. И поред Божје забране, мешају се са тим народима, жене и удају, преузимају њихове обичаје и религију. Заборављају своју веру у једног Бога. Пошто су локални народи имали цареве, Јевреји траже од својих свештеника и пророка да им изаберу владара. То је било у супротности са Божјим налогом, јер је Бог био њихов цар (теократија).

Око 1000. г. пре Хр. изабран је цар, који се сматра месијом, Божјим намесником. Племена су сад веровала да ће се са царем лакше бранити од непријатеља.

То је била велика промена за народ, до тада је једини цар Израиља био Бог. Неки се питају да ли ће цар заузети место Бога, или бити обоготворен, као што се догодило код других народа, постоје и они који се плаше да ће изгубити слободу. После много расправа и оклевања, период царства отпочиње са Саулом. Цар Израиља неће личити на владаре других народа. Остаје човек и он је слуга Божји, дужност му је да служи народу у миру и праведно. Као и сви остали дужан је да поштује закон Божји. Али мало царева се заиста тако понашало.

Највећи јеврејски цар био је Давид, иначе песник, музичар и пророк (написао је већи део Псалама, похвалних песама, улазе у састав Старог завета). За неколико година Давид је учврстио и знатно увећао своје царство. Покорио је суседне земље и заузима Јеруслим („град мира“) који постаје јеврејска престоница, а касније, вековима верски центар јудејства, хришћанства и ислама. У њему Давид зида свој двор на Сиону, највишем месту у граду, а његов син, трећи јеврејски цар, Соломон, (саматра се за најмудријег човека и владара, који је икада живео, писац библијских књига Приче Соломунове, Књига Проповедника и Песма над песмама) подиже велелепни храм, на брду Морији где је по веровању, праотац Аврам хтео да жртвује сина Исака. Изградња храма трајала је 7 год. Соломон предузима велике радове широм земље. Проширује Јерусалим, подиже неколико палата, развија трговину са суседним земљама. Држава се богати а мудрост владарева постаје позната широм света.

После Соломунове смрти, држава Јевреја дели се на два царства: Јуду (јужно) са главним градом Јерусалимом и Израиљ (севрно) са престоницом у Самарији.

Северно царство постојало је нешто више од 2 века (930-722). То је врло буран период, владало је 19 царева, 7 од њих је убијено у бунама и превратима, водили су се ратови са Јудом, Асиријом. У ово немирно доба идолопоклонство је било стално искушење. Клањају се хананским боговима, посебно Валу (феничанско божанство) и Астароти, приносе ими људске жртве. Севрно царство уништила је Асирија 722.г., опсада престонице Самарије трајала је 3 год. Према својим обичајима, Асирци одводе део Јевреја у ропство, а у Израиљ доводе стране народе. Они се мешају са Јеврејима који су остали, тако настају Самарјани. Јужно царство није уништено, али је морало да плаћа Асирији велики порез.

Јужно царство, Јуда (930-587), много је мање од северног, има мање становника и сиромашније је. Насељава га око 300.000 становника, док у Северном царству живи око 800.000 Јевреја. У јуди је земља неплоднија и више пустињска. Ипак, велика источна царства више угрожавају Северно царство (прво на удару), него Јуду. Уређење Јуде је боље, а царска власт стабилнија. Није се догодио ни један преврат од оснивања 930. г., па до освајања Навуходоносора 587. г. Али и овде су цареви често безбожни и огрезли у идолопоклонство. С времена на време јављају се пророци који позивају на реформе и враћање правом Богу. Јуди прети опасност од Асирије а касније и од Вавилона. Навуходоносор осваја Јерусалим 587.г. и то је крај Јуде. Град је опљачкан и сревљен, храм уништен, погубљена је царска породица. У ропство је одведено много народа, 1300 км далеко од Јерусалима, у Вавилон. Изгнаници у Вавилону имају извесну слободу, али обављају тешке послове: граде насипе, зидају, раде у пољу. Али могу себи да подигну куће, раде своје баште, да се окупљају ради учења и молитве. Ипак, страшна питања их муче: Ако је Обећана земља пала у руке идолопоклоницима, да ли је Бог повукао свој благослов? Ако је Храм уништен, да ли је Бог напустио свој народ? Ако је Вавилон поразио Јуду, да ли то значи да је вавилонски бог Мардук моћнији од јеврејског Бога? Ако је тако да ли још увек треба следити побеђеног Бога? Бог храбри свој народ преко пророка Данила и Језекиља.

Вавилон који се сматрао непобедивим, освајају Персијанци 539. г. пре Хр. Становништво које је живело под вавилонским јармом поздравља новог господара читавог истога, цара Кира, као ослободиоца. Он 536. г. објављује чувени едикт којим изгнаним Јеврејима допушта да се врате у Јерусалим и обнове храм. Даје им новац и наређује да им се врате предмети раније опљачкани и одузети. Две године по повратку у Јерусалим, изгнаници су започели обнову храма. Велике проблеме им праве самарјани и градња је често ометана и стопирана. Храм је обанављан у периоду од 534-516. г. Обнова града Јерусалима трајала је читав век, била је велика оскудица и сиромаштво народа.

После повратка из Вавилона, Јевреји су под влашћу Персијанаца. Персијски цар редовно шаље надзорнике да провери како функционише локално уређење. Најважнији управник Јуде у овом периоду је Јездра, Јеврејин који је био царски службеник, али и јеврески свештеник и књижевник, јако добро познаје јеврејски закон. Са свим овлашћењима која је добио од цара, долази у Јуду и затиче тешко стање у народу: идолопоклонство, социјалне неправде и сиромаштво. Спроводи реформе и поново враћа народ истини о једном Богу. Забрањује бракове са другим народима. Јевреји се тако затварају у себе, иду у другу крајност: сви остали су незнабожци, нечисти народи  с којима се не треба мешати, ни у каквом случају а Бог брине само о Јеврејима.

Александар Македонски 332. г. пре Христа осваја Персијско царство, Палестина мења господара.Након Александрове смрти, његови генерали деле империју на три царства: Египат, Сирију и Грчку. Мала Јудеја и Јерусалим су прво прикључени Египту, а затим 198. г. Сирији.

Током овог периода јеврејски народ доживео је значајне промене. У све већем броју Јевреји одлазе из своје земље и насељавају се свуда по свету: у Сирији, Грчкој, Малој Азији све до обала Црног мора, Египту. Највише их је било у Египту у граду Александрији. Остају посвећени својој вери, граде синагоге у којима се окупљају ради молитве и проучавања Закона. О великим празницима одлазе на ходочашћа у Јерусалим.

Јеврејска заједница у Јерусалиму наставља да живи око храма, али подељена. Неки Јевреји су прихватили грчке обичаје, језик, начин живота и напустили јеврејски стил живота. Други, који се називају ревноснима, одбијају све што није јеврејско јер у томе виде опасност за своју веру. Напетост између ове две струје расте  и чести су сукоби.

63. г. пре Христа Сирију освајају Римљани, њихов војсковођа Помпеј руши Јерусалим, а јеврејска земља постаје римска провинција. Неприкосновени владар Палестине, као римски намесник, постаје Ирод Велики (37-4). Град и народ улазе у период великих промена. Јерусалим ускоро добија изгред грчког града, са позориштима, амфитеатрима, хиподромом, борбама гладијатора у част римског цара Августа. Да би придобио наклоност народа, Ирод одлучује да обнови храм (20-9 г. пре Хр) и врати му раскош из времена Соломона, и заиста је био величанствен, сматран у то доба за једно од чуда средоземног света. После Иродове смрти земљом владају његови синови и унуци, све док није избио устанак против Рима 66.г после Хр, који је сурово угушен 70. г. а град Јерусалим попаљен, храм срушен. Палестина је стављена под директну управу Рима а Јевреји расејани по римском царству с забраном враћања у Палестину.

 

– Многа имена за само један народ:

 

1) прво Јевреји, („ човек који хода“), док су још номади, после изласка из Египта, пре доласка у Ханан око 1200. г. пре Хр.

2) потом Израиљ, („Бог је силан“), име од праоца Јакова, а затим и име народа после насељавања у Ханану до вавилонског ропства.

3) на крају Јудеји, ( „славити, прославити“ ) после вавилонског ропства.

Израиљски народ себе сматра народом другачијим од осталих, верује да га је бог изабрао да би објавио истину о једном правом Богу, свим народима на свету.

Историја Израиља почиње изласком из египта, а затим је Бог са својим народом склопио савез, дао му законе и научио га како праведно и братски да живи. Дао му је земљу, валада њиме преко судија а затим и преко царева. Води га уз помоћ пророка, васпитава уз помоћ мудраца.

 

Језик и писмо

 

Стари Јевреји говорили су семитским језиком, хебрејским, који се писао здесна налево и који је имао живописна слова која су касније уступила место алфабетском писму другог семитског језика, арамејског ( народни језик којим се говорило у новозаветно време ).[1] Јевреји у дијаспори углавном су задржали хебрејски као језик молитви и учења. Данас, у Израелу он је поново постао језик свакодневног говора. Хебрејски језик је једна од грана велике породице семитских језика, којим су говорили у Месопотамији, Сирији, Палестини и Арабији. Веома је сродан језицима којима су говорили стари Хананејци, Феничани и Сиријци. Једно занимљиво обележје јеврејског и свих семитских језика огледа се у томе што већина основних речи садржи три консонанта ( јеврејски језик из библијских времена састојао се само од сугласника ). Касније, додати су вокали, у настојању да се сачува знање о томе како се тим језиком говорило.[2]

Хебрејска азбука има 22 слова и сви су сугласници. Тек почетком средњег века развијен је систем од тачки и цртица, за представљање самогласника. Они се користе кад је неопходно, али хебрејски се и даље углавном пише и штампа без самогласника.

Двадесет два сугласника врше улогу и бројева и слова, с тим што првих 10 представљају бројеве од 1 до 10, а наредних осам, од 20 до 90, а последња четири од 100 до 400.[3] Овај за нас компликован систем, није довољан, већ ко жели да упозна јеврејски језик, мора знати и богати речник хебрејских израза за јеврејске религијске појмове и обичаје, инситуције, свете књиге и ритуалне предмете!

 

 


[1] Bible Commentaru, срт.1

[2] исто

[3] Д.Голдберг, Јевреји, стр.9

Немачки пропагадни плакат из 1944. године

‎“Српски народ постаће члан велике Европске породице. Србија неће више бити монета за поткусуривање рачуна између великих сила. Нестаће страха од нових ратова, а народ ће се посветити подизању свог и општег благостања, уз подршку уједињене Европе.

Рад ће постати једина и уистини права вредност. Духовна народна блага, вера, породица, све културне творевине, приватна својина – прави покретач напретка – биће заштићени и обезбеђени. Отпочеће нам бољи живот. Из крви најбољих синова Европе, нићи ће и за Србију ново доба, доба мира и народног благостања.“

Историја реформације у Француској – Хугеноти

Значај 16 века,  у даљем развоју човечанства :

–          нова култура : хуманизам и ренесанса, време великих научника и уметника. Никола Коперник, Галилејо Галилеј, Микеланђело, Рафаело, Да Винчи, Каравађо, Тицијан, Шекспир.

–          Развој капитализма и буржоазије

–          Велика географска открића

–          Нагли прираштај 1500. г. око 85 милиона а 1600. г.око 100 милиона људи

–          Реформација и противреформација

–          Апсолутна монархија

Ренесанса уводи на сцену индувидуалност и нагло ослобађање човека од црквених стега. Реформација је нарушила верско јединство Европе, изразито обележје средњег века и ослaбила Цркву, главни инструмент средњовековног друштва. Снажећи монархе на рачун црквених стега, реформација је убрзала раст модерне, световне и централизоване државе. У католичким државама, ослабљена црква није била вољна да изазива краљеве, чија им је подршка била потребнија него икада. Ово потчињавање клерикалне власти омогућило је краљевима да израде снажне централистичке државе.

Реформација је унапредила идеју о једнакости људи. У својој побуни против црквенних власти,  протестанти су успоставили примат приватног суда и савест појединаца. Тако се уобличио нов и изразито модеран Европљанин који је имао поверења у сопствени суд и није се плашио да се одупре власти.

Тако је дошло до развоја капиталистичког духа,  који лежи у основи модерног привредног живота. Протестанти су веровали да имају верску обавезу да стичу новац а вера им је улила самодисциплину да у томе успеју. Уверени да је просперитет божји благослов а сиромаштво његово проклетство, калвинисти су имали духовни подстицај да вредно раде и избегавају лењост. Протестантизам је произвео високу индивидуалистичку религиозност која је ценила унутрашњу снагу, самодисциплину, методично и трезвено понашање, особине неопхпдне припаднику који тежи пословном успеху у свету снажне конкуренције.

 

НАЧИН ЖИВОТА

Реформација је средишњи догађај који је доминирао у ½ 16.века. Подвиг Мартина Лутера највише је утицао на позадину људских живота.

Какав су живот људи водили почетком 16. века? Питања која су о њему постављали, суштински су важна за разумевање реформације па и ван ње, за разумевање читавог 16. века.

Начин живота људи у великој мери зависио је од њиховог друштвеног положаја :  племство,  свештенство, грађанство, сељаци.

Ипак, све те различите класе биле су повезане у хришћанској побожности, која је, колико год била различита, обухватала верско осећање и појачавала потрагу за одговорима на животне проблеме који су преовлађивали у времену између 15. и 16. века. Историчари су затечени овим јединственим врењем у хришћанству, повишеном верском осећајношћу, готово опсесивном заокупљеношћу смрћу, искупљењем и будућношћу човека. За то су постојали добри разлози.

Времена су била лоша, најгора до тада :

–          лоша жетва, посебно 1500. г. када је потпуно пропала летина у Немачкој; раст цене жита; глад;

–          отимачине и пљачкања;

–          ратна разарања;

Али све те несреће које су погађале човека, нису биле ништа у поређењу са налетима епидемија: куга и нова болест – сифилис ( претходиле су као катастрофа, потпуној реформацији човека и друштва ) :

–          крај 14. века, минимум 4 велике епидемије куге;

–          крај 15. века, нови талас, становништво многих европских области је десетковано а у Немачкој је помрло скоро 50 % .

–          крај 15. века појавио се сифилис, на који се гледало као на израз Божјег гнева.Од 1500.г. било је уобичајени да проповедници позивају на самокажњавање и на посебна ходочашћа како би се зауставио продор сифилиса. Сви ови напори показали су се узалудни, јер се сифилис придружио куги.

Људи су веровали да постоји неки смисао у том хаосу и нашли су га окренувши се разним изворима надахнућа да би пребродили горку садашњост.

Народна побожност је на цркву гледала као на сталну магичну помоћ која је човеку на располагању у њиховом свакодневном животу. Њени благослови у облику свете водице, егзорцизма и амајлије, могли су да одбију ватру, болест или изненадну смрт. Звоњава посвећених црквених звона могла је да спречи олују а свештеничке молитве могле су да заштите усеве од инсеката и корова. Света водица је била општеприхваћена као делотворна против болести животиња. У случају потребе увек се могло обтатити свецима :

–          св. Маргарита помагала је у трудничким мукама;

–          св. Јову обраћали су се болесни од богиња;

–          нарочито важан био је локални светац;

Шта их је додатно плашило? Односно где је народ тражио кривце, жртвене јарце?

1)      Јевреји

2)      Вештице                                                                                 ђавоље тројство које се мора заменити

3)      Поткупљена црква                                                          обновљеним хришћанством

Страх од Јевреја; оптуживани да су касапили хришћанску децу, пили њихову крв (једна од оптужби које су служиле као очигледан разлог за изгон Јевреја из Шпаније 1492.г ). Јевреји су антихришћани и веровало се да је њихово преобраћење неопходно како би се могло започети „ доба духа или златно доба“  к оје траје све до судњег дана. У ово је и Лутер веровао. Ако је његова реформација права реформација хришћанства, претеча новог доба, онда се Јевреји морају преобратити. Они су то одбили, па је он заговарао њихово потпуно уклањање из Европе, спаљивање синагога и забрану њихове вере.

Јевреји су на почетку 16. века имали нарочиту потребу за охрабрењем, будући да су управо били прошли кроз болан период прогона из Шпаније 1492.г. Видевши пометеног свог џелата католичку цркву, полагали су нове наде у Мартина Лутера, тиме више што су многи јеврејски мудраци веровалида је ова реф. Хришћанства први корак његовог повратка јудаизму, које је смартано, неопходним да би могао да дође Месија. Обе стране, и Лутер и Јевреји, разочарали су се у улоге које су приписали једни другима, као услов за наступања новог доба. Али за Јевреје, последице овог разочарења биле су страшне, јер је прогон главне струје протестантизма често био још немилосрднији од оног који је спроводила католичка црква. Били су ухваћени између две реформације, у 16. веку присиљавани су да похађају хришћанске службе за преобрађење, и то и у католочким  и у протестантским областима.

Коначно су се Јевреји приклонили католицима и царској страни, и то упркос чињеници да је управо католичка реформација покушала да спроведе потпуну изолацију Јевреја.

Веровање у враџбине имало је своје корене у народној култури. Магија је сматрана озбиљном као практичан посао, као начин да се унесе смисао у универзум. Људи су с разлогом били уплашени због високе стопе смртности, честих галди, куге, ратова. Нису имали поверења у природне и људске снаге, па су тражили заштиту у натпиродниом, свецима, чаробњацима, у употреби магичних напитака. Још се не може наћи задовољавајуће објашњење зашто је веровање у вештице , толико било раширено у целој Европи, баш у периоду од 1500 – 1680.г СВАКОДНЕВНИМ СТРАХОВИМА МУШКАРАЦА И ЖЕНА ТРЕБА ДОДАТИ И ЊИХОВО ОСЕЋАЊЕ ДА ЖИВЕ У „ времену последњем „баш пред смаком света и пред судњима даном. Жене су оптуживане за вештице, робиње ђавола. Том нападу на жене допринели су и демографски чиниоци. У 16. веку знатно је порастао број жене, на 20 %од укупног бр. становништва. Чињеница дас у мушкарци више умирали од жена у епидемијама куге, допринело је да се оне оптуже да су је изазвале.

Поткупљена црква; поред Јевреја и вештица, неки су сматрали да је и нереформисана црква исто толико одговорна на зло које су времена наговештавала. Антихрист тријумфује над краљевима и царствима али нарочито над црквом која га је одавно привила на своја недра. То доказује тастина свестеника. Црква је била суштински умешана у постојеће друштво и политику, па је стога и сама била део опште корупције и слабости тог периода. Продавала је црквена добра ( симонија ) као било који други обласни господари, уплате су се сакупљале као дарови за бискупије, као потраживања пореза. Слика о цркви – похлепа а не побожност.

ПОТРАГА ЗА ВЕРСКОМ ЗАШТИТОМ

Народна побожност је постала обузетија собом неко икад, заокупљена својим страховима.

Стогодишњи рат, црна куга, многобр.одскудице, велика шизма, рат двеју ружа, хуситски ратови, све већа опасност од Турака против којих су људи почели да се моле свако јутро, … све су то били догађаји који су уздрмали и помели људски дух. Толике несреће могле су се објаснити само грехом, али што су се грешнијима осећали то су склонији били греху. Последњих година 15 века ширило се веровање да од доба велике шизме нико није ушао у рај.

Смрт је велика тема иконографије с краја средњег века :

–          злосутни старац који носи пешчани сат

–          гуја са крилима слепог миша

–          искежени костур с косом или стрелом

У то доба недаћа чинило се да је неопходније него икад склониште, како против зла овог живота, тако и против пакла. Управо тада јача култ светаца, посебно култ Богородице, уметници су волели да је приказују како својим великим плаштом штити људе у невољи. Људи су се отимали око моштију светаца. Довољно је било, веровали су, гледати кип Св.Кристофера, па целог дана бити заштићен од смрти. Свеци су штитили не само од смрти и болести, него су давали „ осигурање „ за онај свет. Побожно клањање њиховим моштима посебно Исуса и Богородице, омогућавало је стицање опроста. А све због великог страха од чистилишта. Црква витембершког замка имала је 17.443 реликвије које су могле помоћи човеку да скрати боравак у чистилишту и до 2 милиона година.

А опрости – индулгенције су посебна прича. То је водило комерцијализовању Божје милости.

Велика погребна песма 14. века  DIES IRAE:

„ Који ужас за грешника, кад се изненада појави наш Господ.

Да све темељно и строго испита.

Авај, на који се изговор позвати ?

Ког заштитника да зазивам?

Кад ће и највећи свеци морати да дрхте ?

Страшни дан када ће се човек, у жалости, дићи из свог ковчега

За суђење својој охолости! “

У овој песми, човек се пред својим судијом појављује сам самцат, ни Богородица, ни свеци не притичу му у помоћ.

Свештеника је било тушта и тма, а ипак је недостајало пастора. Човек се осећао усамљеним и незаштићеним, напуштеним од цркве.

У то доба расула верницима је више него било потребно да се ослоне на неки непогрешиви ауторитет. А где наћи ту умирујућу непогрешивост кад се сумљало у свештенике? То је могао бити само Бог, али Бог ослобођен људи. Библија је тако постала крајње прибрежиште, али ис тена коју људске бре нису потапале.

( 1466 – 1520 ) 22 превода Библије, свако издање имало је све више и више примерака, а све је то било мало да угаси жеђ за истином.

ФРАНЦУСКА    XVI  века

Из Женеве, широм Европе шири се калвинизам. Калвин је увек своју мијију сматрао универзалном. Из Женеве пастори крећу ка Француској, Шкотској, Низоземској, Источној Европи. За калвинизам је карактеристична и доктрина о праву на отпор световној власти. Калвин – који је волео ред и склад и који је одржавао дисциплину у Женеви, основао је борбену веру која се није плашила институција, већ једино Господа.

Време које нас занима је време владавине краља  Франсоа I ( 515 – 1547), али и његових наследника. Франсоа је представљао својим изгледом, понашањем отеловљење краљевске власти. Његов двор, у коме он доминира, својим изгледом, држањем, знањем, смоувереношћу и смозадовољством, сија пуним сјајем. Он је ратник и политичар, агресиван и сујетан, свестан моћи своје земље, коју жели да уздигне у положај прве у Европи. Његов свременик и супарник је Карло V, Хабзбурговац, цар Немачког царства, највеће европске државе. Лутер делује у том царству, а да видимо какви ветрови дувају ка Француској.

ПРВИ ПЕРИОД ( 1520 – 1550 ), тзв. раздобље неорганизованог протестантизма, време када је изгледало да је верска револуција на путу да захвати целу Француску. Постојало је доста заједница, више или мање организованих, привучене лутеранском евангелизму, присутном у читавој Француској. Штампарија је основана још  1470. г. у Паризу, брзо се пренела по целој Француској. Главне вароши имале су своје штампарије пре истека 15. века. Тако су извори верских мисли постали доступни свима.

Постепено се напушта традиционалана теологија и филозофија, тражи се непосредан додир са Светим писмом као и начин живота који би се разликовао од средњовековног аскетизма.

Сестра Франсоа I, Маргарита Наварска (1492 – 1549) се све више окреће духовности, дала је да се Псалми преведу на француски, па је и сама написала књигу која оштро критикује цркву и позива на оживљавање истинске духовности у људском срцу.

Лефевр д Етапл, претеча реформације, филозоф и хуманиста, преводи Нови завет на француски, посебно проучава посланице Св. Павла и открива темеље новог тумачења хришћанског учења. Али његов утицај не прелази научне гругове и границе париских вискоких школа.

Ова група углавном проповеда на двору. Али нове идеје окупљају и народ. Млади очекују да промене исправе неправде, да се црква одрекне својих друштвених повластица. Они скрнаве иконе, разносе забрањене књиге, списе и јавно крше прописе о посту. Власт се плашила народне буне, упозорава на јерес „лутеранство“ које привлачи ниже слојеве. Успех француског лутеранства био је утолико значајнији што се његови припадници нису одвојили од своје околине, породице, суседства, посла и цркве. Избегавали су скандале и тако поступајући нису нимало умањили хероизам њихових мученика и угодно достојанство живота који су водили. Треба споменити и њихову упорност на придобијању припадника међу својим ближњима од којих се никад нису одвајали. Ускоро започињу и прогони, суђења, спаљивања на ломачи за све који су имали Лутерове књиге или реформисане списе. Велики број бежи у Швајцарску. Да ли се таква ситуација могла продужити? Калвин није веровао: он је интервенисао. Његовим трудом протестантизам избора претворио се у масовни протестантизам, онакав какав је постојао у Женеви. Цркве преображених претвориле су се у цркве за преобраћење.

Слабо организоване мале групе, чији је број спонтано порастао, без обзира на најбоље резултате, могле су у будућности створити озбиљне проблеме, којима је Калвин желео да се супростави црквеним системом какав је установио у Женеви.

Никодемизам  у Француској: ови први реформатори су прихватили крштење какво је прописивала католичка црква. Без њега се није могао добити грађански статус.  Понекад уз велику нелагоду, одлазили су на мисе, које су за свештенике биле добра прилика да открију дисиденте. Због свега тога, Калвин се непрестално дописује и одржава контакт с малим групама у Француској.  Храбрио је заточенике а вернике на слободи опомињао да смело објаве истину и да не врлудају (нарочито прихватањем мисе и њених очитих идолатрија)  да се учврсте у истинској постојаности, али и да се чувају између паса и вукова, избегавајући сваки бескорисно изазивачки поступак. Такво разборито понашање захтевало је да заједнице имају сигурне и постојане вође.

Француски протестанти који су у првим прогонима побегли у Швајцарску  1534. г спроводе у дело штампање и лепљење плаката по већим градовима у Француске.  Уперени против мисе, врло оштре и увредљиве садржине, саблазниле су вернике. Избио је скандал, један плакат је залепљен чак на врата краљеве собе. Одмазда је била свирепа: у Паризу је убијено 25 људи. Казна је погодила и штампарију, краљ је забранио објављивање било ког дела. До 1533. г. чинило се да Маргарита усмерава свог брата у правцу реформације. На двору су се отворено држале проповеди које су позивале на реформацију.  Али краљ је схватио да је једном  ослобођено реформистичко осећање  тешко надзирати. И после догађаја са плакатима који нападају мису, караљ је наредио да се с тим одмах прекине. Зашто би он хтео темељну промену цркве коју је већ ионако контролисао? Још 1516. године Франсоа I је добио од папе Лава X  конкордат који му је давао стварно право постављања 600 најважнијих црквених положаја у Француској. Краљева политика после дугогодишњег колебања почиње да се учвршћује. Краљ је био прави ренесансни владар, незаинтересован за религију, осим ако она није у вези са политиком. Ценио је паметне људе  и имао је разумевања за књижевнике, филозофе, које је примао на двору, али није никад дозволио да га увуку у верске расправе. Главни прекор који је упућивао носиоцима нових идеја био је што су бунтовници. Није хтео да дозволи да реформација измакне његовом надзору и доведе до напада на постојећу власт.

Осумљичене за јерес препустио је народном гневу. Краљ је био на челу процесије ка катедрали Нотр дам, да би измолио божји опроштај за своју претходну трпељивост. До краја живота чврсо се држао правца који је изабрао а пред смрт одобтио је крсташки поход против Валдежана у Јужној Француској, брутално уништивши њихова села.

Анри II ( 1547 – 1559 ) чим је дошао на престо показао је како намерава да прошири прогоне. Наставља политку уништавања јеретика, која је одговарала и њему и његовој околини. Доведен је у склад рад црквених и световних судија, уведени су нови преступи, не би ли се избегла сувише блага тумачења. Основано је тзв. Ватрено одељење 1547. Краљ је чак лично ишао да преседава погубљењу жртава. Али прогони неће зауставити ширење јереси која управо тих година постиже одличне успехе.

Женева шаље у  Француску неколико стотина проповедника који организују цркве према женевском поретку. Француске цркве теже да се повежу. Протестанти постају свесни своје бројности, били су охрабрени приврженошћу високог племства и чланова краљевске породице. Напуштали су праксу да с е састају по шумама и почели суи да одржавају састанке по приватним кућама. Али су предузимали и мере опреза – припремили би карте и жетоне, па у случају да их изненаде , могли су да кажу дас с екоцкају.

4. септембра 1557.  г. скупштина у кући једног презвитера, у Паризу, улица Сен Жак, око 400 учесника, готово провокативна у тренутку кад Шпанци заузимају неке фр. Градове и отварају границу, а Париз је био у атмосфери панике. Верници су се углавном спасили, пошто су им присутни племићи прокрчили пут мачевима. Око 130 је ухапшено, углавном жене из богатих, моћних аристократских кућа, а 30 њих највишег статуса. За пример, краљ је дао се најугледније погубе.

Париски протестанти били су одговорни за овај испад и Калвин их брже боље позива да с епритаје, али сад их власти строго надзиру.

Догађај у улици Сен – Жак показао је онима који су се почели називати хугенотима ( име нејасног порекла ), да могу да с есукобе са властима пре него што је освоје, али под условом да су бројни и да повремено користе оружје које није искључиво часно. Тако је дошло до манифестације на обали Сене, насупрот Лувра; 1558.г. 4000 хугенота састојало се свако вече, шетали су, певали псалме, а штитили су их племићи. За власт је то био знак за узбуну.

На тај начин, представници крупне властеле желели су заправо да изврше притисак на краља, дајући му 1559.г. Вероисповест, једну неоспорну француску верску декларацију. Калвин није био одушевљен. Наиме Французима с е није свиђала калвинистичка дисциплина и многи су отворено жалили за слободним евангелизмом претходног раздобља и бранили га.

Краљ одговара указом с циљем искорењивања јереси и којим се свима наређивало да без правне процедуре уништавају хугеноте, који су на тај начин морали да дижу побуну или да беже. Док год су протестанте убијали на основу неке правне процедуре, ма колико она била неправедна и окрутна, они су то подносили не бунећи се. Али кад је јавна власт, магистрат, уморан од спаљивања, дао нож у руке народу, и кад је преко метежа и великих покоља у Фр. одузео часно лице правде и учинио да уз звуке труба и бубњева сусед убија суседа, ко је невољнике могао да спречи да  се силом одупиру сили, оружјем оружју и да због неправедног гневе постану праведно гневни? Али краљева изненадна смрт зауставила је овај подухват. Шта би било да се он остварио?

Нестанком краља земља је постала плен супарничких група. На престолу су седела деца око чијег су се туторства отимале странке. Анри је планирао да  са шпанским краљом Филипом II, најкатоличкијим краљем прошири прогоне на суседне државе и уништи женевску опасност.

Синови Анрија и Катарине Медичи не поседују владарске способности.

–          Франсоа II (1559 – 1560) болесни 15-годишњак;

–          Шарл IX (1560 – 1574) десетогодишњак, уместо њега влада Катарина

–          Анри III (1574 – 1589) иако интелегентнији, нема способности да управља у тим тешким временима.

Друга половина 16.века назива се „ ера фанатика “, доба унутрашње анархије и верских ратова. За власт се боре три породице : Гиз из Лорене, католици, њихова рођака је Марија Стјуарт ; Мономоранси, везани за двор, пола – пола ; Бурбони, највише права на круну, сви хугеноти.

Хугеноти углавном живе у Јужој Француској: Прованса, Дофине, Поатје, Ларошел, Лангдок, Гијена, имају око 2159 цркава. У покрајинама на северу и истоку, где је била јача власт владе, а високо свештенство ревносније, хугеноти су се ту одржавали у издвојеним групама или сеоским општинама. Хугеноти имају у својим градовима гарнизоне, војску, утврђења, судове. Постају држава у држави. Католици су све љући, јер се хугенотима дају грађанска права, уступају гробља,  у међувремену сиромашни монашки редови проповедају враћање цркви а језуити се против јереси боре у вишим слојевима (образовање у нарочитим школама намењеним властели) .

Политичком сценом доминира Катарина Медичи, која се до тада мирила улогом занемарене супруге, ћерка Лоренца од Медичија, али по мајци Францускиња, с италијанске стране добила је велику културу али и наклоност ка сплеткама и моралну неосетљивост. Без икаквог дубљег верског осећања, старала се једино да се не веже ни за једну странку и да сачува наследство својој деци, била је опасан противник свима који настоје да лише власти њу или њену децу. Пошто се Гизови све више намећу, опасност да узурпирају престо, мајка се приближава хугенотима и покушава да их измири с католицима. Али неуспешно.

( 1562 – 1598 ) верски ратови, 8 ратова с прекидима. Пошто се млади Шарл IX ослобађа мајчинског туторства, потпада под утицај хугенотске струје на двору, изазива мајчину љубомору и љубомору краљице, а да не говоримо о мржњи сујете. Катарина мења своју политику помирења и одлучује да се убије  Гаспар де Колоњи, вођа хугенота. Идална прилика за то биће венчање Анрија Брбона и Маргарете Валоа, Катаринине кћерке.

 Вартоломејска ноћ 23. 8. 1572.г   Ова драма која ће вековима потресати политику Француске и потхрањивати препирке које се нису ни до данас угасиле, тек је скоро почела да се критички проучава. Општи покољ није унапред смишљен, већ само убиство Колоњија и кад оно није успело, само је рањен, завереници на челу са краљицом су се уплашили откривања истраге. Краљ Шарл не знајући да  су кривци мајка и млађи брат, наређује истрагу. Да би се заштитила, Катарина уз помоћ Гизових ишчупала је од краља наредбу за општи покољ, наводно хугеноти спремају заверу.

У зору, 23.8. после звона цркве Сен – Жермен,  завереници с разјареном гомилом крећу, убијено је око 4000 хугенота у Паризу, Колоњи је убијен а глава послата папи. Лудило убијања трајало је 2 месеца, проширило се по читавој Француској, жртава око 100.000. Папа Гргур XIII се силно радовао, од Вазарија је наручио слике које би га подсећале на масакр и којима је требало украсити Ватикан, служи Тe Deum, наређује паљбу из свог замка, а католичке државе шаљу честитке. Филип II изјављује да догађај значи највећу добит за Бога и хришћанство, и представља најлепшу и најбољу вест коју је чуо.

Младожења Анри Наварски се спасио прекрстивши се , али Катарина губи углед, а Шарл тотално луди. Масакр не решава ништа и заоштрава се сукоб. Хугеноти нису уништени , налазе се у дефанзиви али држе се на окупу. Више него икад желе да се освете, иступајући одсад демократски и противдинастички, што до тад никад нису чинили. Масакри су изазвали велику емиграцију према Женеви, Лозани, Италији , Немачкој, Енглеској. Они који су остали одбијају послушност монархији, започиње герилски рат. Тврђава Ла Рошел постаје уточиште хугенота на Западу, ту се склања 57 проповедника и они се залажу за тотални рат. Анри Наварски бежи са двора, враћа се протестантизму, постаје заштитник свих хугенота.

Пошто Анри III нема наследника ,поставља се питање престола. Анри Наварски као директан потомак Бурбонске гране, легалан наследник, али он је хугенот. Ствара се снажна католичка лига – против Анријевог доласка на престо. Умешала се и Шпанија, а кад с е краљ определио за Наварског, Лига отворено иступа против краља. Велика буна у Паризу, краљ бежи из града. Склапа споразум са Наварским и у покушају да освоје Париз, краљ је убијен..

Анри IV Наварски ( 1589 – 1610 )

Законити краљ, али неприхваћен, већи део Француске је против њега, а Филип Iiсматра својом највећом дужношћу да га нападне. Анри схвата да његова вера представља кључно питање.. Одликовао се тиме што је знао да оцени људе и догађаје, лако се прилагођавао околностима и што је вешто постизао циљ који је себи поставио, не држећи се упорно образаца и начела. Тако је он освојио краљевину, служећи се час убеђивањем, час влашћу, купујући наклоност оних које је било скупље влашћу ућуткати. Чудна личност са стотину лица, веома вешт, убројен у најбоље француске писце. Није намеравао да исписти из руку било које своје право и одлучио је да учини крај безвлашћу. Био је природан, неусиљен, доброћудан, бринуо се за добро државе и био спреман да се жртвује за њу, али је захтевао да се и сви остали жртвују за њега. Умео је да буде присан са људима а да при томе не буде ни извештачен ни попустљив. После срозавања краљевске власти за време верских ратова, он је монархију извео на пут на коме Ришеље и Луј XIV само настављају.

Тражио је решење 4 године. 1590. објавио је слободно исповедање обе вере. Затим кренуо у рат – да освоји краљевину, на челу хугенота. Али његова војска била је малобројна и поред помоћи из Енглеске од Елизабете. Ово ратовање после 4 године показало се бесциљно, а беда је била све већа. Свима је доста рата а куга и глад прете.

1594.год. Анри прихвата католичанство, улази у Париз и наступа мир. Не свети се противницима, чиме крши отпор крупног племства. Кад затим објављује рат Шпанији, читава земља је иза њега.

1598. год. Натански едикт, компромис, верски мир; потврђује хугенотима право вероисповести у одређеним градовима, кућама, осим у Паризу и бискупским седиштима, признато им је право мањине (1/10  становништва) која треба да има заштиту и око 100 утврђених градова. Али су дужни да поштују католике и плаћају цркви десетак. Хугеноти постају држава у држави. Уследио је економски процват државе.

Луј XIII (1610 – 1643) ~ Ришеље (1624 – 1643)

 

Око 1610.год.  700 хугенотских цркава и 1,5 милона верника. Држе велике делове З и Ј. Фр., одржавају везе са Енглеском и контролишу многе луке.

Ришеље тражи стварање Велике Фр.

1627. опсада Ларошела, целокупна краљевска војска ( 25.000 ) и бродови.

Хугеноти се прдају и прихватају АЛЕСКИ едикт милости, којим губе утврђене градове, луке и политичке привилегије задржавају верске слободе и постају део заједнице. Био је то последњи фр. грађански рат. Али влада мир.

Луј XIV ( 1643 – 1715 )

 

Није наклоњен хугенотима. Ипак хугеноти живе мирно, бавећи се најчешће трговачким пословима пошто им је закон забрањивао да ступају у државну службу. Сматрани су мирним и вредним стадом, послушни краљу. Благостање , тј. богаство хугенота изазивало је сурењивост околине, и даље се на њих гледало као на страно тело с чијим су нестанком рачунали.

Од 1661. поново започињу прогони, руше се протест. Цркве, деци хугенота допуштено је да се определе у вери. Неки су почели да се исељавају, а тада им је забрањено да напуштају краљевину под претњом да ће им одузети имање.

Одувек је смештај војника на конак служио као средство да с еказне непослушни поданици, или да се на нешто принуде. Тако се војници ( драгони ) смештају код хугенота над којима су потчинили безбројна насиља. Ужас који су изазвали довео је да се хугеноти у великом бр.покрсте.

1684. затвара се 600 од укупно 800 цркава

1685.  Укинут натански едикт:

– забрањује се протестантизам,

– свештеници да с еодрекну вере или иселе,

-деца да се пошаљу у католичке цркве на крштење

– исељавање је забрањено под претњом галија за мушкарце а за жене затвор.

Упркос претњама иселило се око 200.000 а у земљи се јављају економске и моралне последице, са собом су однели 60 милиона у златницима и најважније фабрике. У наредних неколико година иселило се још 800.000. Беже у Енглеску, Холандију, Швајцарску, Немачку, тамо пушта корен француска индустрја.

А они који су остали : шаљу их на галије, децу одузимају од родитеља, али проповедници изваредно подносе мучења. Одржавају богослужења ноћу, на осемљеним местима, понекад наоружани. Они који су прешли у католичанство, у тернутку страха, долазе к себи, миса их одбија и варћају се у протестантизам.

Хугенотима су забрањена занимања : адвокат, лекар, бабица, апотекар, штампар, књижар, мешовити бракови су забрањени. Храмови су рушени до темеља.

Али све су подносили! Говорило се : „ Стрпљив ко Хугенот “.